Неки би рекли да је Словенка отерала Хрватицу са места заменице саветника за националну безбедност америчког председника Доналда Трампа. Теоретски гледано из балканског угла то је истина, али у пракси обе даме су, пре свега, Американке. Истина, сада већ бивша заменица саветника за националну безбедност, Мира Рикардел, била је више Хрватица него што се могло очекивати од личности на тако високој позицији у Вашингтону, у свакој прилици испољавала је јасну и снажну србофобију, но с обзиром на породичну, усташку, прошлост то и није било изненађујуће.
Оно што је изненађујуће јесте да је степен залагања за „српску ствар” код Американаца, пореклом Срба, када се нађу на позицијама одлучивања у САД, далеко мањи него код Хрвата који се нађу у сличном положају. О Албанцима да и не говорим.
Дакле, Меланија Трамп није дозволила Мири Рикардел сплеткарење у Белој кући, недолично понашање према подређенима и одавање информација из Беле куће медијима. Госпођа Трамп је поступила као права дама, она не трпи балкански примитивизам, и главна лобисткиња Хрватске у Вашингтону мораће да тражи други посао. За Србију је Мира Рикардел учинила довољно штете и у Пентагону и у Стејт департменту. Хвала госпођи Меланији Трамп.
Но, случај „Мира Рикардел” изазива сет питања: ко су све лобисти српских интереса у Вашингтону? Када се код нас, пре осам година, повела полујавна расправа како платити лобисте у Конгресу САД нико се није запитао јесу ли грађани уопште вољни да у оно време велике економске кризе одвајају од својих платица 100.000 долара месечно за компанију „Подеста група”, која је опет имала и подизвођача радова, фирму „Роберт Вајт”, коју је „Подеста” ангажовала да лобира за Србију у америчком Конгресу. Уговор о лобирању склопљен је између „Подеста групе” и Владе Србије 1. октобра 2011. на период од годину дана.
Како и зашто је тај уговор склопљен баш уочи почетка предизборне кампања у Србији, то очито и није било случајно баш тада. О другим детаљима уговора јавност у Србији није ништа знала, као што јавност нема појма шта су у ранијем периоду урадиле неке друге лобистичке компаније у Вашингтону, а које је у ранијим периодима ангажовала Влада Србије. Колико је ту пара потрошено и који су резултати тог лобирања – посла у корист Србије? Јесу ли ти ранији уговори истекли, или су прекинути због очитог неуспеха у лобирању? Ко је посредовао са америчке, а ко са српске стране? Јер, и то је лобирање громогласно најављено, и онда се у тишини угасило.
Мислим да је Србија са стратешким лобирањем у Вашингтону закаснила најмање 28 година, иако је најављено како ће посао „Подеста групе” бити „да олакша остваривање стратегијских циљева Србије, да омогући развој корисних и ефикасних односа Србије и САД, да заступа српске интересе у свим релевантним и економским америчким институцијама”.
Ко је то у Београду могао да прати и измери да ли то лобисти компаније „Подеста групе” у Конгресу ефикасно и плодоносно раде, да ли то вреди баш 100.000 долара месечно, то ни Бог не зна. Истина, за те паре се у Конгресу од лобиста и не може добити нешто грандиозно, заправо велико је питање може ли Србија данас преко лобирања добити било шта значајније од, рецимо, пријема у Белој кући и сликања у фотељама Овалног салона. Евентуалном српском обраћању са говорнице у Конгресу морало би да претходи српско директно признање државне самосталности Косова. Улазак Србије у ЕУ у данашњим, а поготову у околностима кроз седам до десет година, зависиће пре свега од стања у ЕУ у том тренутку, а не од добре воље Вашингтона.
Да ли смо онда у стратешком лобирању и стратешки закаснили? Закаснили смо, јер све стратешке ствари за Србију одлучене су пре доста година. Сада само спасавамо што се спасити може. А стратешка будућност Србије не купује се у Вашингтону преко лобистичких кућа, она се кује и гради у срцима и умовима грађана Србије. Јер, како да лобиста објасни српску историју и српске интересе на Косову неком генералу у Пентагону, или неком дрчном конгресмену у Вашингтону? Када Американац, ако му се свиди неки историјски споменик у Европи, купи га, растави на делове и одвезе у Америку и тамо састави. Колико је само старих француских двораца из долине Лоаре завршило у Тексасу. За Амере историја не значи много. Поготово ако није њихова.
Понешто знам како функционише једина индустрија у Вашингтону, индустрија политике, од Пентагона до Стејт департмента и Конгреса. Личне везе, коктели, радни ручкови и вечере, кабинети са саговима у које ваше ципеле упадају до чарапа, махагони и мермер, стакло и пригушене жућкасте стоне лампе. Скупоцене порцеланске шоље за јаку америчку кафу, предивне секретарице и млађани саветници који о Србији знају само „о Дубровнику, Госпи од Међугорја, па онда Тито, па Милошевић, евентуално Караџић и Младић”. Онда вас позову на вечеру у Џорџтаун и онда свако плати свој рачун. И све уз љубазне осмехе, супердомаћински и пријатељски, политичка коректност напросто извире из сваке реченице домаћина који, наравно, зна све о Србији. После седнете у авион, пробудите се у Европи и схватите амерички филм…
Мирослав Лазански