На обали Црног мора у Краснодарском крају, 45 километара од града Туапсе, налази се сверуски дјечји центар „Арљонок“ (на руском „Орлёнок“, у пријеводу – орлић) федерална државна буџетска образовна установа, чији су оснивачи Влада Руске Федерације и Министарство просвјете Руске Федерације. По први пут у 65 година дугој историји „Арљонка“ дјеца из Републике Српске долазе у овај прекрасни центар, који је заправо град за себе. Укупна површина „Арљонка“ је 253 хектара, а дужина његових чудесних пјешчаних плажа је 3,7 км.

Ушушкани и сачувани од напада, свјесни смо да је око нас рат, ехо ратних добоша доноси нам вјетар који пробија тишину тјерјући нас да мислимо о неизвјесности будућег времена. Од древних времена, прве руске државе – Кијевске Русь, руска цивилизација дотицала се с државама и културама Медитерана и Блиског истока преко Црног мора, захваљујући посједу црноморских сјеверних обала и кримског полуострва. Још од 9. вијека црноморске обале постају капија за излазак Русије у свијет. Тај значај оне имају и данас. Стога се руско самодржавље у три своје фазе (Московско царство, Петербуршка империја и СССР) управо на обалама мора борило за опстанак, јачање и смисао.

Холандска, британска, па америчка хегемонија  ̶  све су то силе чија снага почива на власти над морем. Дуго је главни циљ англосаксонске таласократске стратегије према Русији био њено одбацивање с морских обала, посебно обала Црног мора, посредством којег Русија ступа у пупак свијета – Медитеран и Левант.

Наши Срби, Херцеговци и Бокељи, знали су добро колики је значај контроле морских обала за развитак једног народа. У једном од одјељења овог великог дјечијег центра пронађох слику с руским побједама и нашег Матију Змајевића (рус. Матвей Кристифорович Змаевич; Пераст, 6. јануар 1680 — Тавров на Дону, 18. август 1735), адмирала флоте Руске морнарице и члана Адмиралитета Царске Русије, бродоградитеља и оснивача Каспијске флотиле, која ће његовом заслугом извршити освајање јужних подручја Русије.

У случају српских и руских земаља увијек је тешко рећи гдје се ради о природном ширењу, ослобађању или освајању територије. И увијек се те приче тешко пробијају, јер јединство словенског свијета, његовог реалног историјског тока и визије, још увијек није довољно оцијењено, упркос свему.

Са собом у Русији, осим својих књига, које сам понијела да буду дар мојој руској браћи, имам само једну, изврсну, кратку, јасну и уобличену – „Идеологија у доба велике прекретнице“ мог великог пријатеља мислиоца Мирослава Ивановића. Другу књигу, „Русија и Европа“ од Николаја Данилевског на руском језику, добила сам на дар од Олге Јурјевне и Галине Ивановне, прекрасних руских жена под чијим руководством Библиотека „Арљонка“ личи на прибјежиште и уточиште од свијета и његових стихија. Ако човјек жели да схвати гдје је то данас руско и словенско будуће, мора заронити управо у те двије књиге. С Галином Ивановном мој сарадник Мила Тројановић и ја радимо на пројекту „У свијету доброте“. Радови руске, српске и осетинске дјеце, ако Бог да, угледаће свјетлост дана ове године. Дјечији погледи, мисли, цртежи увијек инспиришу. Ипак, књига над књигама, Библија, још увијек није вратила своје давно заслужено мјесто у нашим образовним системима. То знање и битка за повратак црквенословенског у све школске клупе, извјесно је, биће један од главних задатака будућег, јер се у нашем древном језику  и писму налази, и наша повијест, и наша душа, и пут…

У библиотеци „Арљонка“ налази се изложба лутака кроз коју је могуће осјетити и видјети историју руског обичног човјека, његову домишљатост, преданост породици, креативност. Галина Ивановна васкрсава та древна времена својом причом о историји стварања руских лутака, историји стварања библиотеке и начину рада. Магичност сваког кутка библиотеке чини да се човјек у њој осјети као код куће, јер је толико мјеста на којима се може удобно сјести, па и лећи. Прекрсана софа с јастуцима, од којих је опет сваки јастук прича за себе. Сједамо испод икона на удобном лежају и слушамо милозвучан руски језик у духу руских стихотворења.

Традиција читања књиге живи и мимо библиотеке. На плажи гледам у руску породицу, мама чита књигу, тата чита књигу, син чита књигу. Дакле, наде има, још увијек постоји јасна свијест да је право знање ту и култура читања књига.

Гледајући на огроман посао који обављају руководиоци појединих одјељења „Арљонка“, гледајући на велики труд педагога, свјесна сам да се овдје ствара руско будуће – дјеца којима је дат смисао, поредак и љубав. Отвореност међународне смјене у којој се ми налазимо најупечатљивије говори о руском духу и раду. У нашој смјени су представници Бјелорусије, Индије, Кине и Јужне Осетије. У наредној смјени долазе представници Кубе, Монголије… Срдачност, посвећеност, ред – све је то јасно уочљиво и не може се исфолирати. То је једноставно систем, јак и утемељен, и дуга традиција истинског гостопримства.

У „Арљоноку“ постоји 13 смјена годишње, свака траје 21 дан. У њима учествује преко 20 хиљада дјеце из Русије, блиског и далеког иностранства узраста од 11 до 16 година. Центар годишње реализује око 100 образовних програма различитих области, организује 16 фестивала на међународном, савезном и регионалном нивоу, организује спортска такмичења, сусрете с филмским, позоришним и телевизијским звијездама, олимпијским шампионима, космонаутима, умјетницима, политичарима, писцима и ствараоцима. Огроман, огроман посао. То је немогуће радити без система, детаљног плана и јасног распореда дужности. Задивљујуће је до које мјере су то предани радници овог мини система успјели.

„Арљонок“ има статус посебно заштићеног подручја. Овдје расте преко 1000 врста биљака. Међу њима: јапанска магнолија, шимшир, кинеска дојција, канадска смрча, планинска лаванда, хималајски кедри, кавкаски граб, јасмин, као и гај храста кестењастог, наведен у Црвеној књизи Русије. У Центру важи Закон о пажљивом односу према зеленилу и програм еколошког образовања „Ваш отисак на планети“ (организовано је и одвојено сакупљање чврстог комуналног отпада).

Најбољи дијелови традиције совјетског образовања налазе се овдје: пошумљавање, колективни дух, награђивање најбољих, али и стицање свих који су радили на неком од пројеката, како дух зависти не би надјачао дух заједништва. У вријеме нашег боравка одржао се фестивал У свијету плеса. Дјеца из свих крајева Русије и Бјелорусије плешу очаравајуће, то је напросто мајсторство вриједно приче за себе. Сви већи догађаји одвијају се у амфитеатру, грандиозној грађевини која је дар руског предсједника „Арљонку“.

Света Русија провејава свуда: у плесу дјеце, чији дух чини да тијелу готово губи тежину и надилази границе могућег, у сликама руских храмова који често стоје као сценска поставка, у чувеној пјесми Матушка земља коју сви у глас пјевамо. Ту су и слике облака, традиционални руски плес у балетској стилизацији и, наравно, Отаџбински рат – 80 година од велике Побједе. Симболима Побједе обиљежени су готови сви дијелови „Арљонка“, они се, у ствари, сада налазе у сваком кутку Русије као њен природни амбијент. Побједа се осваја свијешћу о свим побједама, побједничким духом.

Једна од манифестација на којима смо били је и мини фестивал Киномаска, дјеца која сама снимају кратке хумористичне филмове под брижљивим руководством инструктора. Увијек заједнички труд и опет, без обзира на поједничне награде, захвалност тиму којем припадају. Осјећање непатворене радости види се на сваком ћошку, наш заједнички утисак је да су дјеца овдје  ̶  дјеца. Употреба уређаја је сведена на минимум, развија се машта, дјеца сликају, стварају у глини, свирају, пјевају традиционалне пјесме „Арљонка“, играју дјечије игре, плешу, усавршавају спортске игре.

„Арљонок“ је 2012. добио статус „УНЕСКО-ове придружене школе“. Члан је Међународног кампинг савеза и Националне асоцијације дјечјих кампова. Од 2001. године до данас, Александар Васиљевич Џеус, доктор психолошких наука, обавља дужност директора „Арљонка“. Именовао га је министар просвјете Руске Федерације. Џеус је и предсједник Националне асоцијације дјечјих кампова Русије. У питању је личност широког спектра дјелатности, у руском постоји једна ријеч за то маштабный, али се код нас мора превести описно. Отац шесторо дјеце, приступачан, практичан, снажна фигура вође одмах се уочава. Александар Васиљевич се бави алпинизмом (2000. године учествовао је у групи која је имала за циљ пењање на највиши врх планете, а посвећена је годишњици Побједе у Великом отаџбинском рату  ̶  експедиција је названа „Кубан-Еверест-2000“), мотоциклизмом, екологијом, туризмом. Добитник је великих награда Руске Федерације.

Александар Васиљевич је и предсједник Комитета Законодавне скупштине Краснодарског краја за питања коришћења природних ресурса, безбједности животне средине, бањског комплекса и туризма, члан Друштвеног савета при Федералној агенцији за послове омладине и председник Федерације мотоциклистичког спорта Русије, носилац је титуле Почасни радник Руске Федерације у три области: омладинске политике, општег образовања, као и васпитања и образовања. Лауреат је награде Владе Руске Федерације у области образовања. Наравно, он све то не би могао бити да нема цијели низ изузетних сарадника и цијели систем установа унутар самог Центра.

Поред Оксане Витаљевне Петровске, која руководи међународном сарадњом, ту су и њене замјенице Наталија Викторовна и Полина Николајевна, те Јекатерина Русанова Олеговна, директор одјељења „Стремитељни“ у којем су смјештена наша дјеца и Јулија Сергејевна Шпаковскаја, директор „Радионица примјењеног и уметничког стваралаштва“. Изузетни примјери способности руске жене…

У „Арљонку“ је разрађен систем раног преузимања одговорности и посебан однос према пјесми и наступу свих руководилаца. Арљонски круг, пјесме које се изводе уз покрете који покрећу све присутне, окупљање уз свијеће, купање у мору, планинарење  ̶   све је то мали дио активности овог центра.

С нама је и група дјеца из Јужне Осетије коју предводи Јекатерина Џабијева, умјетнички директор гимназије „Албион“. Темпераметни, искрени, отвореног духа и става Осетини плешу и пјевају уз задивљујућу енергију и виртуозност. Мила и ја откривамо да је њихово традиционално јело, у ствари, исто као и наша цицвара, а да кафа за њих и нас значи исто, дуго испијање, мирис и одмор душе.

Наше представљање Републике Српске значило је најприје представљање историје, културе и географије које су сјајно изнијели Јаков, Софија и Олга, а дио нашег тима достојанствено је представио нашу заставу и химну. Још увијек влада непознавање српских земаља у Русији. Многи су разлози за то, ипак, нема оправдања. Мора се јасније и јаче дјеловати у информативном простору унутар саме Русије. Земље које су зауставиле продор НАТО на Русију на минимум 12 година, прве се нашле под санкцијама, информативно-психолошким ударима, бомбардовањима осиромашеним уранијом…

Земље које су прве ушле у отворен сукоб с уједињеним Западом, бранећи право, правду и слободу, нису још лоциране у главама просјечног Руса! Како објаснити да је Босна и Херцеговина државна заједница са два ентитета: Републиком Српском и Федерацијом Босне и Херцеговине?

Док се код нас форсира пројекат „сукоба цивилизација“, у Русији је вјерска и национална сарадња заиста на високом нивоу. Човјек осјети и дозу зависти и огромну жал што је нама онемогућен суживот сталним страним мијешањем и притисцима. Овдје је систем, а код нас је несистем, овдје важе правила, а код нас борба за основна људска права значи борбу на свакодневном нивоу, овдје се зна сваки ред, а код се на мноштво начина притисцима с разних страна настоји унијети неред….

Но вратимо се мору, и причама. Једна од наших прича била је дакле поменута приповијест о великим Србима који су уклесали своја имена у историји Русије. Немогуће их је било све побројати, а не бити предуг (скренули смо пажњу на књигу Ранка Гојковића у којој се налазе имена и дјела бесмртних Срба у руској историји и бесмртних Руса у српској историји) те смо одабрали Милорадовиће и грофа Саву Владиславића, јер су фактички били водећи људи тадашњег руског царства и империје и адмирала Марка Ивановића Војиновића, једног од оснивача и првих носиоца бесмртне славе руске Црноморске флоте, великог Србина чије име носи централна улица Херцег Новог и Грофовско пристаниште у Севастопољу носи име у његову част (постоји и Грофов залив, Грофова греда и Грофов тунел у част адмирала Војиновића) и Симеона Гавриловића Зорића, неустрашивог хероја многих битака с Турцима и Германима, миљеника царице Јекатерине II.

Дакле, наши преци знали су јако добро шта значи посједовање морских обала за једну империју. Они су имали огромно искуство борбе с Ватиканом и Млетачком републиком, који су вијековима покушавали да искоријене српско православље с јадранских обала и тако изолују српски народ у балканским планинама. Било им је јасно да исто жели римокатоличка и протестанска Европа када су у питању Руси и њихов излазак на Црно море, јер контрола Црног мора од стране Русије доводи руске земље ближе српским земљама и српским обалама. Тако и сада ми знамо да је једна од посљедица несрећног разлаза Србије и Црне Горе, у ствари, одсијецање Србије од изласка на море и „добијање адута за узимање Косова и Метохије“ (Момир Булатовић) из српског наручја. Србија је тако постала 44. земља свијета без изласка на море. Шта је Србији остало? Остала јој је ријека Дунав, која јој омогућава кретање ка Сјевереном и Балтичком мору, односно ка Црном мору. „Међутим, западним силама ни то не одговара, те су почели да подржавају сепаратисте у АП Војводини, како би Србији одузели овај рјечни пут ка морима, са жељом да ову комуникацију користи за даљи продор на Исток, тј. Кавказ“ (З. Милошевић, М. Стојанивић, Европа и Дунав).

Данас када је отворено пет бојишта: „Украјина са проширењем на Европу, Блиски исток, Далеки исток, Арктик и Космос“ (Анатолиј Миловановић) главна прича незаустављиво прелази на космос. Окршај или сарадња, уништење или опстанак наше планете…

Русија је у свим својим фазама била позвана да брани управо Смисао, често не бивајући свјесна да је катехон, земља која не дозвољава да свијет потоне у власт нечастивог и бесмисао. Нажалост, руски губици често су били повезани с унутрашњим разарањем руског ткива и његовог културног кода колико и са спољашњим непријатељем. Према процјенама Мендељејева Русија је до почетка 21. вијека требало да има 600 милиона становника. Једна од наших посјета одјељења „Арљонка“ представља, у ствари, приповијест о снази руског духа и подвига. У питању је „Иновациони центар авијације и космонаутике“ којим сјајно руководи Олга Борисовна Зотова. Срдачан дочек и разговор о изузетним достигнућиме совјетске и руске епохе. Саздано заслугом славног Јурија Алексејевича Гагарина, ово одјељење „Арљонка“ и даље носи његов печат и дух – смјелост да се изађе изван граница свога бића и заплови у непознато у име Отачаства и за Отачаство. И, да, Русија је свјесна да је то руско будуће – још веће освајање космичких висина…

Ми Срби из Републике Српске имамо срећу да се налазимо у смјени у којој се пригодним програмима обиљежава 65 година овог изузетног комплекса, сазданог  на иницијативу старијих пионирских савјетника, са жељом да се на територији Руске Федерације створи пионирски центар, сличан „Артеку“ који се налази на Криму (тада у Украјини). Посебну част за нас представља потписивање сарадње са овим центром. Надам се да је ово само почетак дуге и успјешне сарадње и наставак бескрајне руско-српске славне историје.

ЧЕСТИТКА МАРИЈЕ ЗАХАРОВЕ

O 65. рођендану „Арљонка“ говорила је на брифингу руског МИД-а Марија Захарова:

„12. јула, једна од водећих организација за дечји одмор у нашој земљи, Сверуски дечји центар „Арљонок“, слави 65. годишњицу свог постојања. Отворен је 1960. године на обали Црног мора у Краснодарском крају и постао је не само легендарно дечје лечилиште, већ и права ковачница талената, место где се пале звезде будућих научника, музичара, уметника, спортиста и дипломата. Овде се деца не само опуштају, већ и уче главном – пријатељству без граница, међусобном поштовању и љубави према домовини.

Више од шест деценија „Арљонок“ је постао симбол континуитета традиција домаће педагогије и искрене бриге за будућност наше земље. 2012. године „Арљонок“ је добио статус „УНЕСКО-ове придружене школе“, што одређује хуманитарну и културну функцију програма који се спроводе у овом Центру. На његовој основи се развијају јединствени образовни програми, организују се разни догађаји и пројекти, одржавају се живописни фестивали и спортска такмичења.

Посебно је вредно што Арљонок остаје центар међународне дечје сарадње, одржавајући везе са пријатељским земљама засноване на принципима поверења и узајамног поштовања, упркос невиђеном притиску на Русију од стране „колективног Запада“.

Сваке године дечји камп прихвата више од 20 хиљада деце из свих региона Руске Федерације, земаља блиског и далеког иностранства, доказујући да дечји осмеси и искрена жеља за миром могу да пониште сплетке наших недобронамерника.

Поносни смо што Арљонок наставља традиције које су се заснивале на идејама добросуседства, узајамне помоћи, искрене и праве љубави. Уверени смо да ће Сверуски дечји центар наставити да буде проводник правде, доброте и патриотизма. Од свег срца честитамо руководству и наставном особљу ове дивне дечје установе – „Арљонок“!“