Обезбеђивањем устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија у Цетињском манастиру, Црна Гора је напокон почела да личи на државу.
Да ли ће остати на томе да само личи или ће то напокон и постати – показаће дани и недеље и месеци пред нама.
Постоје различите верзије дешавања иза сцене, и то са високих адреса. Неки тврде да се Влада колебала, да је прво донесена одлука да се устоличење одложи па је после преиначена, док други, укључујући и самог премијера Кривокапића, инсистирају на томе да одлагање никад није било опција.
Али је једно сигурно: да није СПЦ, на челу са Његовом светошћу Патријархом Порфиријем и Митрополитом Јоаникијем показала непоколебљиву одлучност да устоличење мора бити на истом месту где су се устоличавали и претходни митрополити – 5. септембар је могао да буде уписан црним словима у историји Црне Горе, СПЦ и српства уопште.
Да се СПЦ колебала, или да је – што једноставно није у њеној природи – изабрала ”безбедност” уместо (само)поштовања сопствене историје и мисије, то би сигурно утицало и на Владу да крене линијом мањег отпора зарад тобожњег мира у кући. И то би дало Милу и његовој, сада је јасно, терористичкој организацији ДПС, победу, из које би они црпили нову енергију, и нову подршку – и спољну и унутрашњу, а Цетиње би постало њихово упориште, својеврсни црногорски Идлиб.
Да је Црква одустала од устоличења на Цетињу, одустала би од себе. Овако је свим верницима СПЦ сад јасно – као и њеним непријатељима – да је јерархија њихове Цркве, на челу са Патријархом, чврста као стена у одбрани свог достојанства и својих светиња. Било је то већ јасно током прошлогодишњих величанствених литија, али ово је био можда још сложенији испит, који је Црква такође беспрекорно положила, као што је увек и чинила откако постоји.
И ту никакве подле замене теза од стране главног црногорског терористе Мила Ђукановића и његовог ДПС-а не помажу. Није хеликоптер довезао Патријарха, Митрополита и остале на устоличење због неког њиховог страха за сопствени живот, а још мање да би се демонстрирала сила над ”мирним” Цетињанима који су ”само” насртали чак и на ограде кад већ нису могли на људе – већ да би се учинило све да не дође до озбиљнијих сукоба, па чак и губитка живота.
А прошлогодишње литије су већ показале на чијој страни је више него убедљива бројчана надмоћ у Црној Гори.
Потез СПЦ је био истински потез витештва, чување других од себе, тј. малобројних изгубљених цетињских монтенегринских овчица од стотина хиљада бранилаца светиња.
Да је СПЦ хтела да ”демонстрира силу” као што јој ДПС-терористи импутирају, она не би отказала планирани свенародни сабор, већ би штавише позвала све учеснике прошлогодишњих литија да му се придруже.
Али је чак и најмања могућност сукоба усмерила СПЦ у, по њу, најтрновитијем правцу. Јерархија и свештенство су били спремни не само да се одрекну бројчане надмоћи која им припада, већ да буду у изразитој мањини у врло непријатељском окружењу.
И, тако би и било да ”мирни Цетињани” нису подигли барикаде и претили насиљем, онемогућивши (намерно) малобројној скупини предвођеној Патријархом и Митрополитом да на Цетиње дође на нормалан начин.
Управо су Ђукановић, његова терористичка организација и ”мирни” Цетињани усмерили СПЦ на једину могућу преосталу опцију која је нудила највећу вероватноћу избегавања насиља и непотребног проливања крви.
Долазак Патријарха и Митрополита војним хеликоптером у пратњи специјалаца је, парадоксално, био чин врхунског пацифизма, опција која је смањила могућност насиља и евентуалних жртава на минимум минимума.
Али, у исто време је тај суштински пацифистички чин оживео немањићку симфонију Цркве и државе, поновно венчање духовне и световне моћи. Чему је, на њихову огромну жалост, кумовао управо ДПС на челу са Милом Ђукановићем, који ће вероватно остатак живота сањати тај хеликоптер, можда чак и са две главе.
У сваком случају, сигурно су тачне оцене Дритана Абазовића да је терористичка организација ДПС планирала дестабилизацију Црне Горе, чак и да је цетињско устоличење отказано. То је, по свој прилици, требало да буде следећа карика у ланцу дестабилизације региона која је кренула од фамозних ”нон-пејпера” који су довели у питање постојеће мировне споразуме и новоуспостављене границе у региону, преко Инцкове оставке и муњевитог, нелегитимног избора његовог ”наследника” Шмита за тзв. високог представника уз свесно игнорисање ставова Москве, Пекинга и Бањалуке, па до наметнутог Инцковог закона о забрани ”негирања геноцида”, Куртијевог дрског минирања бриселског преговарачког процеса и усвајања декларације о Сребреници у црногорској скупштини.
Довољно је било само видети врло блага саопштења западних амбасада и институција уочи 5. септембра, која су практично повлачила знак једнакости између оних (Мила и ДПС) који су позивали на насиље против уставно загарантованог права на слободу вероисповести, и оних који су само желели да обаве или својим присуством увеличају верски обред са вишевековном традицијом.
Да је којим случајем српска, односно црквена страна бљувала реторику попут оне која је излазила из уста Ђукановића, његовог ДПС и њихових поклоника – не морамо много да маштамо о томе колико би била снажна и претећа реакција западних престоница.
Нешто слично је констатовао и председник Србије.
Западне силе су дале свој апсолутни минимум у корист спречавања могућности насиља у Црној Гори 5. септембра – али ипак довољно да имају алиби да су се огласиле у корист ”мира у свету”. Но, западна подршка, макар и притајена, дефинитивно више није оно што је била током једнополарног момента, који је почео да се дрма још после Путиновог говора на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2007. године. Треба питати Авганистанце, уосталом.
А ево сад и Мила и његов црногорски ИСИС, којима је чак и обичан, традиционални верски чин ”провокација”, коју је оправдано спречити свим могућим средствима, па и насилним.
(Треба слично питати и њихове саучеснике из Србије, попут Ненада Чанка, Вука Драшковића, Жена у црном, Динка Грухоњића, итд. – који су сада и на делу потврдили вишедеценијску спрегу тобожњег ”либерализма” са екстремистима и терористима свих врста. Дачићев позив на хапшење Чанка указује да свест о томе најзад сазрева и у државним структурама. Јер, ко је спреман да подржи тероризам у другој држави, сутра ће исти подржати и у својој. Уосталом, ови симпатизери црногорских терориста то већ годинама и раде, отвореним залагањем за признавање терористичке творевине ”Косово” на тлу државе чији су грађани. Није ли време да се држава Србија озбиљније позабави овим феноменом, и именује терористе и њихове помагаче и симпатизере правим именом?)
Да ли ће западна дубока (дубока) држава, којој је хаос очигледно потребан, где год га може изазвати, одустати од својих намера?
Наравно да не.
На сцени су игре без граница. Али се показало још једном да чврста државна воља, чврсто духовно упориште и чврсто јединство већинског становништва представљају посебно тврди бедем против спољне агресије. То је рецепт који ваља запамтити, јер ће нам свакако требати у времену које предстоји – и у Србији, и у Републици Српској и у Црној Гори. Које се, разуме се, морају третирати као целина. Ако ни због чега другог, а онда из простог разлога што НАТО или било који други спољни фактори не могу имати више права да се о њима брину него што то имају Срби.
