Када пре неко вече Милојко Пантић усред Тополе пред цирка 20, 30 комада демонстраната каже да су Срби и Србија криви за етничко чишћење Косова, да су одговорни за рат и ратне злочине у целој бившој Југославији, да су ‘српски националисти’ заслужни за сва зла, па и за НАТО бомбардовање (!?!), када, мртав ‘ладан каже да су се Срби у ратовима деведесетих својим злочинима изједначили са усташама (!!!), па због тога сада морају да клече и траже опрост и од Шиптара и од Хрвата и од Бошњака; када, дакле, све то каже Милојко Пантић, онда је он све рекао о себи и својим истомишљеницима. Али је много тога рекао и о свима нама.
Знам, неко ће рећи да је то демократија, слобода говора или шта већ, али извините, мени то није нимало нормално. Па како је, забога милога, могуће да се у Тополи, јуначкој Тополи, није нашао баш нико ко би дигао глас против најцрњег и најгорег аутошовинизма, најстрашније мржње према Србима коју Милојко ових дана, по налогу Тајкуна Ђиласа, шири по Србији?!
И шта мислите да ли било могуће да неки тамо спортски коментатор из Приштине оде у Ђаковицу или Качаник и јавно, на мегафон извиче говор у коме би Албанце оптужио за сва зла и све злочине? Да ли би дотични после таквог говора могао да, попут Пантића, мирно са другарима оде у локалну кафану на ћевапе и пиво?! Одговор, јелте, знамо сви.
Не! Да се разумемо, не позивам ја овде на насиље. То ни случајно. Само мислим да би био ред да и Милојку Пантићу и свим другим њему сличним човечуљцима јасно и гласно кажемо шта мислимо. Ми који смо у огромној већини. Ми који не пристајемо да за ропску порцију чварака продамо сами себе, своје српско семе и племе.
Имате ви, такозвана господо, право да причате шта хоћете, можете и да лажете и да вређате, можете и да се, ако је по вољи, испишете из Срба и упишете у Шиптаре, али имамо онда и ми право бар да вам кажемо шта мислимо о вама. Имамо право, имамо и обавезу да вам не дозволимо да, без отпора и одговора, међу нашом децом, протурате монструозну тезу према којој смо ми Срби најгори и најцрњи криминалци и ратни злочинци.
Не знам за вас, али ја се ево јавно обавезујем – када први пут видим и Милојка Пантића и све те њему сличне аутошовинисте, ја ћу им у лице рећи да треба да се стиде.
И, Милојко, следећи пут кад се сретнемо у ‘Мадери’, немој да скачеш са столице и љубиш ме као род најрођенији. Срам те, бре, било!
Драган Ј. Вучићевић
