Последњих неколико дана цела Србија прича о прераној смрти нашег великог глумца Небојше Глоговца. Истини за вољу, заиста је велика трагедија када неко умре од рака плућа у 48. години, али је чињеница да је то већ данима главна вест у свим медијима и тема дебата на друштвеним мрежама помало дегутантна. Уз то, што је најгоре, људи од дрвета не виде шуму и не схватају да је у свему овоме највећа трагедија што карциноми последњих година у Србији масовно односи животе младих људи било да су они познати глумци, спортисти и политичари или пак „обични“ пекари, месари или ауто-механичари.
Поента је да нас је један злочиначки војни савез сачињен од „угледних“ демократских земаља пре нешто мање од две деценије толико засуо најгорим отровима да нам свакодневно обољевају људи из свих свера друштва.
И због тога ми је жао Небојше Глоговца, али не само њега већ и оног шаљивџије Маринка Маџгаља и бескрајно харизматичне Ирене Мићијевић. И не само њих, жао ми је и мог деде и моје мајке, тече Мукија кога сам обожавао, и комшије са спрата испод мене који је иза себе оставио две дивне ћеркице. Душа ме боли и због чика Зокија из кладионице, мог другара Зеке из улице са којим сам одрастао, и на десетине родитеља мојих пријатеља којима свако мало идем на сахране.
Заправо, срце ми се слама због свих тих обичних и дивних људи које су најстрашнији карциноми одвели пре времена. Они можда никада нису имали ниједну запажену филмску ролу, нису добили ниједну „палму“, „лава“ или „медведа“, али су играли главне улоге у мом и животу других мени драгих људи.
Међутим, поред свих ових трагедија, можда ми и најтеже падају судбине неких мојих пријатеља и познаника који су хвала Богу живи и здрави али својим делима продубљују крвави пир започет те грозне 1999. године. Па ме тако душа боли и због Владе, Мишела, Николе и на десетине и стотине препаметних младих мозгова који су свој живот посветили лобирајући за злочиначки НАТО пакт у нашој земљи. Жао ми је јер су то добри људи, чију младост и неискуство су зликовци искористили да им затрују мозгове. Криво ми је што ће по свему судећи тек када неки њима драги људи крену прерано да напуштају овај свет схватити за какво се зло заправо залажу.
Зато, сетите се Небојше Глоговца. Сетите се ове глумчине када год вас неко буде убеђивао да је нама недокланима место међу сопственим крвницима и убицама. Сетите се овог поносног Херцеговца и на стотине хиљада других врсних лекара, адвоката, научника, тесара, месара, пекара, механичара, возача који би сигурно направили велике ствари за ову земљу да их последице НАТО бомби нису прерано отерале у гроб. Сетите се и Милице и осталих 78 малишане које су проклети пројектили спречиле да одрасту у добре људи. Сетите се и свих вама драгих људи који можда никада нису закорачили на „даске које живот значе“ али су играли главне улоге у вашим животима и срцима.
Сетите их се када год вас живот стави на искушење да скренете на погрешан пут. Сетите их се јер су као и ми сви жртве једног од највећих злочина у модерној историји и јер су у гробове послати само зато што су Срби. Не можемо их вратити али их не смемо заборавити.
Њихова смрт не сме бити узалудна…
Александар Црномарковић
Извор: informer.rs
