Др Синиша Пепић
У посљедње вријеме повело се много разговора о јако важним темама за тренутно стање
српске нације и њену будућност у региону и шире. Никада није дјеловало као данас да смо
толико поларизовани али и чврсти у својим ставовима када причамо о патриотском блоку,
да се пре свега дефинишу, а затим и заштите национални интереси Срба.
У овом тексту ћу се покушати осврнути на једну ширу тему, Србе у расејању, српску
дијаспору и њено мјесто и улогу у српској дипломатији. У том смислу, он ће обухватити
двије кључне области, дипломатију у класичном смислу и јавну, те на крају грађанску
дипломатију.
Покушаћу да преплитањем та три сегмента међународних односа уз стављање у контекст
истих Србе у расејању укажем не толико на тренутно стање, већ на ону позицију које Срби
региона али и од Аустралије до Америке заслужују када је у питању прије свега формални
однос с државним органима Србије.
Још од Растка Немањића, потоњег монаха Саве и архиепископа српског, а данас нашег
најпоштованијег српског светитеља, Србија баштини традицију очувања културног насљеђа
користећи дипломатију као алат за постизање циљева од интереса за будућност народа и
државе. Један од највидљивијих резултата немањићких дипломатских активности и
побједа јесте Хиландар који од Хрисовуље Алексија III издате 1198 године представља
центар наше духовности али и драгуљ српског културног насљеђа. То је један од примјера
на који начин дипломатија данас може да донесе резултате видљиве кроз вијекове, а
везано уз појмове који су основа за опстанак једног народа, вјеру, образовање и културу.
Данас наша дипломатија има исте или сличне изазове у региону. Гдје смо најчешће
свједоци ревизије историје и својатања српског културног насљеђа, а тада се дипломатија
суочава с низом изазова па имамо и случајеве попут црногорског гдје је због заштите
националног идентитета и културног насљеђа Срба, најчешће изражено кроз заштиту
сакралних објеката, створена хајка на амбасадора Републике Србије, а што је несвојсвтено
позитивној дипломатској пракси сусједних земаља сличног националног састава и
заједничке историје.
Шта је дипломатија? Дипломатија у класичном смислу представља државну активност,
активност државних органа ван или унутар земље усмјерено ка другим државама,
првенствено везујући тај појам за послове министарства спољних послова, предсједника
државе те мрежу дипломатско конзуларних представништва у држави примаоцу
дипломате и сталних мисија при међународним организацијама. Држава користи
дипломатију као алат за постизање одређених циљева у спољној политици али исто тако и
у културној размјени, очувању идентитета, језика и писма, у нашем случају Срба у региону
и расијању.
Савршено је јасна улога дипломатије, нарочиту у смислу директне комуникације између
држава, рјешавању отворених питања и у том смислу утврђују се протоколи и мапе које
дефинишу пут до унапређења билатералне сарадње. У случају Србије дипломатија има
посебно изазовне задатке. Оптерећени нерјешеним статусом аутономне покрајине Косово
и Метохија те замрзнутим конфликтом са привременим приштинским властима, српска
дипломатија има задате приоритете који се у огромној мјери разликују од оних које имају
друге земље региона и шире. Онемогућавање да мимо међународне праксе,
међународног права, привремени приштински органи ступају у чланство међународних
организација је један правац, други правац дјеловања је остварење што бољих
преговарачких позиција у рјешавању косовско-метохијске кризе с крајњим циљем мира и
стабилности у региону, очувању српске културне баштине, те на посљетку, као трећи
дипломатски задатак, балансирање у јако изазовним временима за међународне односе у
изразито поларизованом свијету, а у контексту сукоба између западом подржане Украјине
и Русије. Овај посљедњи изазов носи у себи много мањих изазова, а који у
спољнополитичкој агенди Србије имају у зависности од тренутка већи или мањи значај.
Србија у овом тренутку своју спољнополитичку агенду заснива на очувању енергетске и
економске стабилности, а то у великој мјери зависи од иностраних инвеститора и партнера
у ширем смислу. Такође, стабилност региона је апсолутни приоритет Србије али и запада,
којем не треба још један отворен фронт на европском тлу. Ово је тренутак изазова али и
шансе за Србију. Србија као никада до сада мора остати на бранику властитих али и
европских вриједности, јер ми и припадамо породици европских народа, очувати односе
са кинеским и руским партнерима али у спољнополитичком смислу радити на јачању
односа са Сједињеним Америчким Државама. Звучи компликовано, да и јесте. Међутим,
нисмо ни свјесни колики утицај у политичким структурама западних земаља имају
појединци и организације Срба у расијању. Не само Срба, рецимо у Аустрији сам упознао
Горанца који посједује јачи патриотски набој у срцу према Србији него поједини Срби. Све
је то српска дијаспора и сви они могу имати мању или већу улогу у нечему што можемо
подвести под јавну или у неким случајевима грађанску дипломатију.
Гдје и како укључити дијаспору у раду дипломатско конзуларних представништва? То је
питање над питањима на које одговор треба да пружи дијалог о спољнополитичким
циљевима које држава Србија жели постићи у одређеној држави. За почетак да направимо
јасну разлику између класичне и јавне дипломатије. Док класична дипломатија
подразумијева комуникацију искључиво између два државна органа, јавна дипломатија
подразумијева комуникацију с грађанима земље примаоца дипломате. Срби у расијању у
великом броју случајева имају само држављанство земље у којој живе и раде, а поготово
када говоримо о другој, трећој или потомцима генерације која је дошла на примјер у
Америку између два свјетска рата. Међу њима има оних који осјећају јак емотивни набој
када причају о Србији и посједују тај дух патриотизма неокаљан партијским наративима
какав је присутан у самој Србији гдје имамо екстреме од аутошовинизма до шовинизма
једнако штетних по српско национално биће. Међутим, они су одрастали, школовали се и
раде уз политичке наративе странака из земље у коју су њихови родитељи или даљи преци
дошли. Ту долазимо до тога да сваког Србина у иностранству који је у прилици да помогне
Србији можемо, у ствари морамо, посматрати као српског дипломату без обзира што у
неким случајевима није ни држављанин Србије, то је основни принцип јавне и грађанске
дипломатије. Република Србија не смије занемарити ни чињеницу како Срби у БиХ
дипломатији чине значајан број дипломата у БХ мрежи дипломатско конзуларних
представништва те се и они, с пуним правом, могу сматрати српском дипломатијом у
смислу очувања српског језика, културе али и основних принципа зацртаних и од стране
Београда гдје Бањалука држи исти правац. То се нарочито односи на питања војне
неутралности, косовско-метохијско питање те друге, ништа мање битне ставке,
спољнополитичке агенде.
Вратимо се на малоприје поменути дијалог о реализацији спољнополитичких циљева
Србије.
Србија, када кажем Србија мислим на српску владу и дипломатију, мора бити способна
јасно артикулисати циљеве које жели постићи у одређеној држави. На примјер, протекли
мидтерм избори у САД показали су ипак одређено слабљење подршке демократама те
јачање позиције републиканаца. То значи само једно, одржати позицију јачања односа са
постојећом администрацијом али исто тако ући у отворен дијалог са српским структурама
унутар републиканске странке. Да добро сте чули, српске структуре унутар републиканске
странке. На примјер, у САД постоји удружење САВА ПАК које је јако блиско републиканској
странци и активно учествују у њиховим кампањама, нарочито у предсједничким како је био
случај са предсједником Трампом. Дијалог са таквом организацијом би у многоме олакшао
лобистичке активности али и убрзао прилагођавање спољнополитичке агенде САД и Србије
обостраним интересима, а у случају побједе републиканског кандидата за двије године
олакшао процес транзиције и омогућио континуитет у унапређењу билатералних односа.
Интервјуишући наше људе у расијању али и дипломатији, а припремајући се за овај текст,
дошао сам до интересантних коментара, презентоваћу два најсликовитија који могу
послужити за доношење ваљаног закључка.
Припадник дијаспоре у САД:
„Какви смо у матици још смо гори у дијаспори . Нажалост, нема сарадње. То су само
спорадични , изоловани случајеви и то само кроз неке пословне аранжмане, појединаца из
дијаспоре и матице Србије и Републике Српске као и свечана окупљања одабране “елите”
у складу са државним празницима . Како српским , тако и америчким . Конкретне сарадње
и некаквих резултата нажалост нема! Не постоји иницијатива да се организујемо и плански,
уједињено да дјелујемо. Грешка је и у нашој српској власти али и у нама у дијаспори . Нема
тог јединства али нема ни лидера са било каквом визионарском идејом која би дала
резултате за будуће нараштаје у политичком смислу. Онако како то раде Албанци и
Бошњаци.“
Дипломата са искуством у САД:
„Прво, држава мора знати шта жели од дијаспоре, јер по мом мишљењу нема јасног циља,
па се помоћ дијаспоре своди на значајне приливе новца, углавном на личној основи и на
прикупљање хуманитарне помоћи, дакле у оба случаја помоћ у материјалним добрима.
Када се одреди циљ, направи стратегија и одреде квалитетни људи који су спремни да раде
на терену, да им није тешко да обилазе наше људе, да се појављују, да преносе ставове
дијаспоре, да прате ситуацију и виде потенцијалне шансе за унапређење односа матице и
земље у којој службују можемо рећи да смо на правом путу.“
Закључак је јасан, неопходно је да се на првом мјесту јасно артикулише циљ који се жели
постићи. Даље је јако важно да дипломате по доласку у земљу примаоца раде на терену,
слушају наше сународнике, њихове идеје, препознаје оне који су добро етаблирани у
друштву своје нове државе али и ради на уједињавању дијаспоре кроз заједнички циљ, а
то је јака и просперитетна Србија. Подјеле и сукобе који нажалост постоје и у дијаспори
можемо дијелом ријешити уз помоћ Српске православне цркве али и кроз подизање
свијети о томе да сви они који његују српско културно насљеђе, наши умјетници,
књижевници, спортисти могу бити тај кохезиони фактор. Дакле, издвајамо три кључна
момента, дијалог дијаспоре и матице, кадровска политика у министарству спољних
послова и подизање свијести умјетника и спортиста о себи као грађанским дипломатама
или дипломатама лаицима.
Искрено се надам да ће се посветити већа пажња стварању националног јединства Срба у
расијању, а најмање што може Србија за почетак да учини, с обзиром на измјењене
спољнополитичке приоритете, јесте да изврши ревизију Стратегије очувања и јачања веза
матичне државе и дијаспоре Владе Републике Србије донесене 21. јануара 2011. године, а
која ће произаћи из дијалога. У кадровском смислу, било би добро да Управа за сарадњу с
дијаспором и Србима у региону делегира одређена кадровска рјешења у мрежи
дипломатско конзуларних представништва гдје је наша дијаспора најбројнија. Морам
похвалити начин рада који је видљив код директора Гујона, рад на терену с нашим
сународницима базиран на слушању њихових свакодневних изазова и јасним
артикулисањем њихових потреба на адресама у Београду те на посљетку и јасно
представљање самим Србима ван Србије, у региону поготово, шта је то што Србија може
учинити за њих. Али не може он сам, мора се ставити фокус на ова питања и овакав начин
рада свим дипломатама, а Управа и мрежа ДКП кадровски ојачати.
За крај, сви смо ми дипломате оног тренутка када наша нога крочи ван граница Србије.
Покушајмо, свако у свом послу, били пословни људи, професори, спортисти или умјетници
да тога будемо увијек свјесни. Поносно носимо српско име, причајмо са дијаспором, дајмо
им на важности и пренесимо љубав. Расијање је посијано сјеме по читавом свијету, а
константна брига о њима и љубав, донијеће плод, на многа љета.
Др Синиша Пепић, стратешко и оперативно саветовање СТРАТОС Београд