Иако званично неће изаћи на изборе, опозициона пропагандна маширенија већ сада ради пуном паром, како би покушала да одржи своју бесциљну идеју о бојкоту. Један од шрафова у овој машинерији јесте и документарни филм „Владалац“, који на морбидан начин покушава да пљуне не само на председника Србије, већ и на тешку борбу српског народа у последње три деценије. Аутор овог филма, Славиша Лекић, покушао је да своју пропаганду прикрије завесом објективности. Међутим, свима је јасно да су четири сата филма „Владалац“ проистекла из Лекићевих личних фрустрација и беса који осећа према своме народу. Портал Присмотра је детаљно анализирала Лекићеву прошлост и његову опсесивну мржњу.
Ваља истаћи да серијал „Владалац“ обилује неистинама, изврнутом стварношћу и сасвим субјективном гледању на савремено доба. Довољно је навести чињеницу да је у филму саговорник Весна Малишић (која је после поређења српске заставе у Црној Гори са хрватском заставом у Србији изгубила сваки кредибилитет), да је НАТО агресија названа „НАТО интервенцијом“, а да је пети октобар приказан на позитиван начин (док се о двадесетом мају 2012. године, када се Србија ослободила владавине ДОС-а, говори као о најгорем датуму у новијој српској историји). У филму су истакнути и бројни цитати за које је у старту јасно да су исмишљени.
„Владалац“ је шокирао гледаоце када се појавио, а порука коју он шаље није била сасвим јасна. Међутим, лик и дело његовог аутора помажу да се схвати права поента овог филма. Лекић је широј јавности најпознатији по својим морбидним твитовима, који се углавном тичу Србије, српског народа и његове власти. Лекић као да осећа патолошку мржњу према свему што је српско, па тако многи у Твитер зајединици наводе да је он типичан пример аутошовинисте (израза који је новинар Зоран Ћирјаковић осмислио да окарактерише личности које без иједног разлога нетрпељиво гледају на свој народ).
Лекић је пре годину дана поднео оставку на месту председника НУНС, организације која посредством своје војвођанске бранше (НДНВ) већ дуже време ради на отцепљењу Војводине од Србије. Лекић је на челу НУНС-а био у истом временском периоду када је председник НДНВ-а био Недим Сејдиновић, доказани сепаратиста. Јасно је да су њих двојица удруженим снагама промовисали сепаратизам у Војводини.
Овај аутошовинистички новинар је своје прсте уплео и у актуелно питање Закона о слободи вероисповести у Црној Гори. Наиме, Лекић је један од потписника срамног Апела 88, документа који је потписало још 87 „интелектуалаца“ из региона. Мирни протести православних верника у Црној Гори се овим апелом карактеришу као „насилни“, упире се прстом у Београд као директног кривца за нестабилну политику и лицемерно се позива на дијалог две стране. У питању је манипулативни покушај да се активности СПЦ-а у Црној Гори омаловаже, а да се Закон о слободи вероисповести оправда. Интересантна је чињеница да се број 88 у модерно доба користи од стране нео-нациста као скраћеница за чувени узвик „Хајл Хитлер“ (узимајући у обзир да је слово Х осмо у абецеди), тако да је то савршена симболика за све потписнике овог апела, укључујући и Лекића. За Лекића у Твитер зајединици круже приче и да има проблема са алкохолом, а није јасно колико је бракова имао у животу. Ове чињенице вероватно доприносе његовој патолошкој мржњи према Србији.
Важно је да се, приликом гледања филма „Владалац“ или у току полемике о овом серијалу, има увид у све наведене чињенице о Славиши Лекићу. У питању је човек који из многобројних разлога не жели добро Србији и зато је погодан за стварање лажне слике о нашој држави и њеној скоријој историји. Као такав, он се савршено уклапа у опозициону пропагандну машинерију којој је само циљ да дође на власт.
