На месту на ком се данас налази Бранков мост, спајајући стари и нови део престонице, некада је стајао Мост краља Александра Првог, Земунски мост или Ацин мост, како су га Београђани звали. Староседеоци тврде да је то био најлепши мост који је Београд икада имао.
На месту данашњег моста, Сава је била најпогоднија за прелаз, па су ту, током историје, били најчешће постављани понтонски мостови. Први прави мост у историји, који је друмски спојио Београд и Земун, био је мост краља Александра, који је представљао једну од најважнијих и најпознатијих грађевина која је постојала у нашој престоници. Овај велелепни мост био је предиван висећи колос, ослоњен на два армирано-бетонска стуба, направљен у српско-византијском стилу, док су читаву конструкцију држала челична ужад.
Пројекат и изградња
Изграђен је по угледу на висећи мост преко реке Рајне у Келну. Према пројекту, Мост Витешког краља Александра требало је да служи за трамвајски, колски и пешачки саобраћај. Његова укупна дужина била је 457 метара, а распон 261 метар. Како би бродови могли неометано да плове испод њега, предвиђено је да се река премости отвором ширине најмање 250 метара, док је максимална висина пловила смела да досегне 12 метара.
Пројекат за Александров мост су урадиле француска фирма „Батињол“ и немачко предузеће МАН. Нацрти, цртежи, прорачуни и скице првог градског друмског моста настале су још 1921. године, али су средства за изградњу моста обезбеђена тек 1930. године. Радови на мосту коштали су око 190 милиона ондашњих динара. За прилазе из Бранкове улице, у то време Господске, тадашња градска општина је издвојила додатних 30 милиона.
Спајање последњих делова гвоздене конструкције завршено је у новембру 1933. године, а годину касније окончани су и радови на прилазима мосту.
Сензационално тестирање издржљивости
Велелепни мост је званично пуштен у саобраћај 16. децембра 1934. године, а име је добио у част краља Александра који је два месеца раније убијен у Марсеју. Отварање моста био је спектакуларан догађај, који се препричавао годинама. Врпцу је пресекао принц намесник Павле Карађорђевић, након чега је уприличено свечано јавно тестирање стабилности моста. 700 коњаника припадника артиљерије Краљеве гарде, коњице Подофицирске школе и Земунског ђачког ескадрона, прејахало је касом преко моста, не једном – него четири пута!
Становници тадашњег Београда којих је тада било једва нешто више од 300.000, сјатили су се на обалу Саве, како би били сигурни да ће њихов први друмски мост и прва стабилна веза са Земуном одолети снажној тутњави коњаника. Мост је прошао тест издржљивости.
Познати стручњак из Швајцарске, Мирко Рош, иначе пореклом из Србије, дошао је да измери отпорност моста. Осцилирање моста је било 13 центиметара током тестирања и уважени господин Рош је објаснио да је то дозвољено померање, тако да су Београђани могли безбрижно да шетају новим мостом.
Већ 1935. године, из Београда је у Земун кренуо трамвај број 14 који је у почетку полазио са Теразија на сваких 15 минута, и стизао врло брзо јер је до земунског хотела „Централ” било само седам станица.
Мештровићеве неизвајане скулптуре
После отварања Моста краља Александра и пуштања у саобраћај, у јавности је одржана веома бурна расправа око идеје нашег познатог вајара Ивана Мештровића, аутора најпознатијих споменика у Београду, који је планирао да, на врло високим стубовима, прикаже четири коњаника, по два са обе обале Саве. На београдској страни требало је да на коњима буду приказани цар Душан и краљ Петар, а на новобеоградској краљеви Твртко и Томислав. Ова замисао била је симболично повезана са његовом визијом тадашње Југославије.
Ондашње београдске архитекте са Драгишом Брашованом на челу, снажно су се супротставиле овој Мештровићевој визији, тврдећи како би огромне скулптуре биле прескупе, али и да би наружиле изглед моста. Питање је да ли је то заиста био прави разлог због ког ове скулптуре нису постављене, или се ипак радило о сукобу идеологија.
Срушен после само седам година
Овај висећи мост красио је наш главни град од 1934. до 1941. године, када га је, на самом почетку Другог светског рата, ондашња Војска Краљевине Југославије дигла у ваздух у нади да ће тако зауставити надирање нациста ка Београду. Тако је мост завршио у реци у ноћи између 10. и 11. априла 1941. године, али је његово рушење довело је до велике трагедије. Инжењери који су у току ноћи минирали мост, превидели су брод „Танаско Рајић” који се баш у том тренутку нашао испод, те се метална конструкција сурвала тачно на њега, усмртивши 95 особа од укупно 110, колико их је било на броду.
То је за многе представљало потрвду мита проклетству моста, насталог због чињенице да се градио на остацима старе џамије. Наиме, некадашња Лиман џамија налазила се тачно на месту где је данас носећи стуб моста на десној обали Саве. На месту моста краља Александра 1956. подигнут је Мост братства и јединства, који је убрзо прекрштен у Савски, а потом у Бранков мост, по Бранковој улици коју наставља, а у славу чувеног песника Бранка Радичевића.
Три брата
Постоји пуно прича везаних за овај мост, али једна од интересантнијих је та да је Ацин мост, осим брата близанца у Келну, имао још једног – у Аустрији. Трећи брат је изграђен исте године, по готово идентичном пројекту у Бечу, 1937. године. Срушио се сам од себе у Дунав у рано јутро 1. августа 1976. године, уз једну жртву.
Која река протиче испод Савског моста?
Ацин мост је одавно срушен, али део њега и данас постоји. Иако Сава протиче око 200 километара далеко од Краљева, Савски мост преко реке Ибар у овом граду направљен је од делова срушеног Моста краља Александра. После рата, инжењери су склопили мањи, али ипак функционалан мост којим су прекорачили Ибар и Краљевчани су овај мост прозвали – Савски мост!
Ина Бореновић
