Фудбал је као живот. Ко сме тај може, ко не зна за страх, тај иде напред. Легендарна крилатица великог, највећег српског војводе Живојина Мишића понајбоље описује оно што смо овога лета видели на Мундијалу у Русији.
Хрвати нису знали за страх, Хрвати су смели и зато су, ево, и стигли до финала. Играју они врло добар фудбал, све су то одлични играчи из најбољих европских клубова, али није само знање и није само ‘умење’. Више је у питању то што су смели, то што заиста нису знали за страх и то што су – ово је сад најважније – гинули за своју земљу, своју ‘домовину’, свој грб, свој дрес, црни – репрезентативни дрес, верну реплику онога из времена Павелићеве НДХ.
Хрвати су, да одмах будемо начисто, колективно болесни од мржње. Патолошке мржње према Србима. На Мундијал су отишли поносно подижући усташки барјак из геноцидне акције ‘Олуја’, тамо су у Русији сваку победу посвећивали ‘бранитељима’ и славили уз Томпсонове усташко-кољачке хитове; загребачки медији су успех ‘ватрених’ у Русији обележили објављивањем пригодне ‘ексклузивне приче’ о томе како су ‘србијански ћетници’ 1991. убили деду Луке Модрића; онај имбецил Домагој Вида победу над Русима прославио је узвикујући у камеру нацистички поздрав украјинских нациста… Али, шта ћете, тако то бива у животу. У животу, нажалост, врло често побеђују они зли и они покварени.
Е, али ми бисмо Срби из ‘хрватског чуда’ морали понешто и да научимо. Не да мрзимо, јер ми нисмо усташе, ми никада нисмо били и никада нећемо бити нацисти. Него да се боримо, да гриземо, да гинемо за себе, за своју отаџбину, за своју заставу, за свој грб. Нису, да ли ме пратите, Коларов, Матић, Тадић, Милинковић-Савић, Љајић и остали играли лоше, не можемо да им приговоримо да нису трчали, али истина је да нису гинули и да су лако и брзо одустајали. Сетите се само како су у Калињинграду после првог, а нарочито другог гола оних швајцарских Шиптара напросто умрли на терену, како су у Москви после првог дриблинга Нејмара престали да верују… Е, о томе вам причам.
Има томе, ево, тачно 20 година како сам са покојним Жељком Ражнатовићем Арканом правио интервју на стадиону Обилића, ондашњег шампиона државе. Хрвати су те 1998. на Мундијалу у Француској били трећи на свету, а ми Срби у дресу СР Југославије испали смо у осмини финала када је оно Мијат са пенала погодио холандску пречку. И рекао ми је тада Аркан: Хрвати су трећи зато што имају своју земљу, зато што знају за шта се боре. И ми ћемо Срби бити трећи на свету када будемо имали своју државу, када будемо играли за Србију, а не за непостојећу Југославију…
Имамо ми данас Србију. Само што изгледа не знамо за шта се боримо; само што, бојим се, нисмо спремни да погинемо за себе и своје.
Драган Ј. Вучићевић
Извор: informer.rs
