У времену након стогодишњег јубилеја и ослобођења Србије у Првом светском рату, војвода Петар Бојовић помиње се са поносом због својих подвига и достигнућа у одбрани наше земље. Међутим, мало ко зна да је храбри борац живот окончао у наредном светском рату, али не у боју – имао је 87 година када су га партизани брутално претукли звог чега је и преминуо.
- Мој живот, то су наши ратови… – рекао је већ у дубокој старости човек који је служио у војсци 46 година. Генерал Петар Бојовић учествовао је у шест ратова: два Српско-турска 1876. и 1877-78. године, затим у Српско-бугарском 1885, потом у Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. године и најзад у Првом светском рату 1914-1918. године и завредео епитет, једнако важан колико и 41 одликовање које је носио на грудима, „једног од најзнаменитијих српских војних стратега и команданата“, пише „Недељник“.
Пре више од сто година, 1. новембра 1918. године ослобођени су Београд и Србија. Немачки војници су напустили Београд пред налетом Прве армије предвођење војводом Петром Бојовићем.
По завршетку рата, Бојовић је 1919. године, постао командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. После смрти војводе Живојина Мишића, именован је за начелника Главног генералштаба војске Kраљевине СХС, 10. марта 1921. године.
Ослободио земљу па га сменили
На том положају задржао се кратко, јер је 8. децембра исте године смењен и стављен на располагање Министарству војном.
На његово место постављен је одани краљев генерал-политичар Петар Пешић. Бројне су верзије разлога због којих је смењен, а као једна од највероватнијих наводи се његово одбијање да постане Министар војске и морнарице.
- Ја сам превасходно војник – рекао је тада.
А опет, као још један од разлога, наводила се његова иницијатива коју је упутио Министарству војном да се у новом Закону о устројству војске и морнарице предвиди установљење Врховног војног савета на чијем пројекту је радио, који би давао предлоге и у погледу постављења и унапређивања виших официра.
Тиме је, наводи се, индиректно окрњио углед Врховног команданта краља Александра, па је смењивање на његов предлог извршио министар војни генерал Миливоје Зечевић с образложењем да је војвода смењен због „старости и показане неспособности за даље вршење војне службе“.
Бојовић се тада већ повукао из јавног живота, пензионисан је 1922. године. Виђали су га како се шета по лепом времену, а и редовно се одазивао војним свечаностима.
Војним пучем од 27. марта 1941. године, краљ Петар ИИ Kарађорђевић је проглашен пунолетним, а намесништво на челу са кнезом Павлом било је збачено.
Kнез Павле је до тада као први краљев намесник држао и положај помоћника врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, па је стицајем новонасталих околности морао је да преда дужност.
Извршена је промена уредбе о врховној инспекцији војне силе и одређено је да положај помоћника врховног инспектора буде замењен са новим положајем врховног инспектора војне силе у чину војводе или армијског генерала. Пошто је Бојовић био једини живи војвода, именован је на ову дужност.
Указом краљевске владе од 3. априла 1941. на предлог министарског савета, војвода Бојовић је у 83. години реактивран и постављен за врховног инспектора целокупне војске Југославије.
Председник владе Душан Симовић и министар војске и морнарице армијски генерал Богољуб Илић, посетили су војводу Петра Бојовића у његовом стану и том приликом га известили о донетој одлуци.
Са краљем Петром и владом Душана Симовића 7. априла 1941. године, отпутовао је у Севојно, а потом на Пале. Одатле је одступајући пред агресором, стигао до Никшића. Kраљ и влада су му 15. априла понудили одлазак из земље, међутим он је одбио да авионом напусти земљу.
Немци у Другом рату покушали да га злоупотребе
Након окупације, Немци су покушали да искористе и злоупотребе његов углед у народу и ставе га у своју службу.
Посетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са немачким органима у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је немачком изасланику одговорио:
- Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи – Није излазио из куће, био је у некој врсти добровољног кућног затвора, наводи „Недељник“.
Последњи период живота Бојовић проводи понижен и увређен, посебно након ослобођења Београда 20. октобра 1944.
Петра Бојовића је претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској улици, у Београду.
Преминуо је 19. јануара 1945. услед унутрашњег крварења и није доживео да види целу земљу ослобођену.
Сутрадан 20. јануара породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт. Сазнавши за смрт војводе Бојовића ОЗНА је преко Радио Београда објавила вест:
- Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен.
Остало је и забележено да су комунисти забранили присуство његовој сахрани, под претњом да ће бити ухапшени и кривично гоњени.
Петар Бојовић сахрањен је без војних почасти.
