Док је око њега, као и сваке године почетком августа, слављен дан у ком је убијено 3.000, а протерано 250.000 људи, Синиша Михајловић неопажено је пришао дворишту куће у којој је рођен и погледао још једном у правцу школе коју је похађао.
Прикривен под капом и наочарима за сунце, Миха је те 2015. године посетио своје Борово у друштву рођеног брата Дражена и кума, Мирослава Тањге.
Знао је да би, и 25 година касније, много тога могло поћи по злу ако би га неко препознао, али није могао да игнорише то што му се исти призор упорно враћао у сну тог лета.
У аутобиографији „Божја левица“, један од највећих наших фудбалера свих времена написао је да се емотивно сломио пред вратима породичне куће, која су крила језив призор – рупу од метка на Драженовој и његовој фотографији окаченој на једном од урушених зидова.
Тада сетио свега…
„Под мојим притиском, родитељи су спаковали најнужније ствари и доселили се у Београд. Прикључио нам се и брат Дражен. После је до нас стигла вест да је наша кућа у Борову минирана и да је неко испалио метак у моју слику на зиду. У том грозном чину било је одређене симболике, порука је била више него јасна. Ко је могао да баци бомбу на нашу кућу? Ко је и зашто пуцао у моју и Драженову слику?“, стоји на страницама књиге објављене 2012. године, коју је уз Михина сведочења написао Мирослав Гавриловић.
„Та питања су ме прогањала док напокон нисам сазнао истину. То је учинио Стипе, један од мојих најбољих другова из детињства, којег сам доживљавао као брата. Видели смо се 2000. године у Загребу. Дошао је у хотел и питао ме да ли све знам. Признао ми је да је запалио кућу, али и спасао моје родитеље“, причао је у перо аутора и додао:
„Опростио сам му“.
