Данас би вероватно било најпаметније ћутати. И гледам многе које је из блата до звезда извлачио управо, сада већ бивши премијер Милош Вучевић, како у пракси демонстрирају ту мудрост, правећи се или мртви или, ајде, они храбрији, као медвед у хибернацији. Само, на жалост, имам генетичку фалинку, па сам ретко ћутао када је то било паметно, а зашто бих правио изузетак овај пут, када нисам у другим ситуацијама? На крају крајева, мање је болно пустити језик, него се ујести за њега, а нисам нешто склон уједању, без обзира на цену која она носи и без обзира да ли је то популарно или не.
Одговорно, свесно и савесно тврдим да је од увођења вишестраначја до данас, Милош Вучевић био најбољи, национално и друштвено најодговорнији и најпосвећенији премијер и да ће проћи доста времена док неко тог капацитета, знања и жеље да Србија достигне жељени ниво прогреса не седне у ту фотељу. И, наравно, не мање битно – најодговорнији, јер да није такав, и сутра и прекосутра и за шест месеци би седео у тој фотељи без кајања, а напустио ју је самовољно, без уцене или притиска, сматрајући да постоји објективна одговорност.
За већину читалаца, Милош Вучевић је озбиљан човек са наочарима који саопштава лепе, мање лепе или ружне ствари и предочава реалност, перспективу и будућност грађанима. Мени, који га сасвим солидно познајем, јасно је да су ствари потпуно другачије него што изгледају кроз објектив камере.
Милош, са репутацијом најбољег градоначелника Новог Сада у историји, и педигреом који носи његов вољени отац Зоран, није сео у премијерску фотељу да буде фикус – сео је ту да мења, поправља и напредује. Сео је да нам Хрвати не праве уџбенике, где постоји највећи отпор, да постоји култура сећања, да постоји национална стратегија, да управљамо сами својим образовањем и културом, а не да нам то раде странци, да бирамо свој пут, а не да нас други усмеравају. Могао је, комотно, остати у кабинету Градске куће и уживати и ауторитет и бенефиције које је стекао, а не да се рве и са београдским и белосветским алама – али је општи интерес ставио изнад личног, знајући да то изискује и жртве и прогоне и нападе. И подносио их је, стоички, до момента када је опет национално ставио изнад личног, повлачећи се стављајући мир изнад рата, дијалог изнад сукоба, хармонију изнад функције.
О каквом се човеку ради? Својевремено, човек са проблемом, у очају, питао ме могу ли га спојити са (тадашњим) градоначелником или му макар уступити број. „Милоше, тај и тај (небитан лик) тражи твој број, могу ли му дати“? „Томо, па цео град има мој број, немој да се шалиш“. За разлику од већине функционерчића најситнијег кова који се не јављају по два или три дана, чак и на премијерској функцији, свима, од најситнијих „смарача“ до најкрупнијих „риба“, одговарао је у року од неколико минута – увек.
Многи „наши“ оставку тумаче као капитулацију, повлачење, белу заставу – многи „њихови“ оставку тумаче као победу, тријумф, освајање. И ни први ни други не капирају историјску мисију Милоша Вучевића. За њега, нису постојали, не постоје и у будућој каријери, верујем веома успешној, неће постојати „наши“ и „њихови“ – постојаће само Србија. А, оставка – оставка спада у ону од Марка Миљанова – кроз рад је показао јунаштво, и то пред великом, тј великим силама, а кроз оставку чојство.
Његово време тек долази. А, са њим и време Србије. Зато, не радујте се душмани, а радујте се Срби. Мали порази су део велике победе, а она нас тек чека!
Томо Ловрековић