Крајолици изузетне лепоте често, поред географских, носе сакралне и духовне поруке, привлаче путнике и писце и изазивају велика узбуђења. У такве пределе спада јадрански залив Бока Которска. Раније она беше Рисански Затон (Sinus Rhizonicus) а, пошто од Ришњана прузеше Которани првенство, доби садашњи назив. Док су морима јездили једрењаци, Бока је живела златно доба поморства и трговине, но када поморје освојише парне лађе, слава Боке пређе у успомене, а она поста бисер око кога се јагме очи радозналих путника и истраживача природних лепота.
О најлепшем заливу на Јадрану, писали су многи, међу којима и Николај Велимировић, П. П. Његош, С. Матавуљ, С. М. Љубиша, М. Црњански… Љубиша Митров Боку назива чаробним заливом у који се спуштају и тону кршовита брда јужне Херцеговине и Црне Горе. 1870. записа да се Бока граничи с истока и севера Црном Гором, с југа Арбанијом, с подна морем јадранскијем а са запада Херцеговином. Вели Љубиша Митров још и да је Бока давнином припадала Бановини Зецкој, но се предаде половином 15. века, бирајући између два зла турског и млетачког, те се одлучи на мање – млетачко.
Матавуљ нам приповеда да пошто, Млеци подјармише Боку, главни посао беше им да однароде племство, а тога ради најпре наметнуше латинску веру житељима градова. Као и Млетачка република, ови племићи пропадоше, а Матавуљ наводи да је познавао једног кућића которског који је био прост царински стражар. После вишевековне власти Млечана, Бока допаде Аустроугарској. Матавуљ, који је провео у Боки више година, описује бокељску гостољубивост, јунаштво, обзирност у саобраћају с људима који су извањци. Истиче да цене Русе, Енглезе и Французе, а најмање Талијане и Немце. А владика Николај у својим Успоменама из Боке (1904), казује да су Дубровчани Срби католичке вере и да та разноликост у вери под притиском исте судбине спаја и везује Србе у Приморју, док Србе католике у Херцеговини описује као ненадмашне родољубе одане Српству.
Али наследници и следбеници Аустроугарске и Борџија желе да докрајче латинизацију Боке и Црне Горе, не обраћајући пажњу на колоне очајних освајача из Африке и Азије које запљускују Италију, Немачку, Француску, Аустрију… Зато данас настоје да градњом музеја на Рту Оштро васкрсну успомене на краткотрајну владавину дунавске Монархије над Боком.
Сакрални и духовни значај Бока има посебно да захвали задужбини Светог Саве, манастиру Светог Архангела Михаила, седишту Зетске митрополије, смештеног на додиру облака и мора. Намерник који се затекне у манастиру на Тиватској превлаци, осети снагу места које носи светост и сабира све што је кроз столећа манастир крстио као да је у војводству анђела Божјих. Сусрет с настојатељем манастира архимандритом Бенедиктом, чију прозрачну фигуру прожима мистични мир, и тиватским протом Петром, обасјаног братском ведрином, верницима и намерницима, даје снагу и подстичу их на узвишеност. Богослужења на земљи Светог Саве, осим шти учвршћују веру православних, отрежњују и умирују непоколебљиве римокатоличке борце и мисионаре, наследнике папе Алесандра VI.
Шта је у претходном миленијуму истрпила СПЦ, располућена невидљивом и недодиривом, Теодосијевом линијом, памти и приповеда нам манастир на Тиватској превлаци. Отрован, а онда и срушен братском руком, годину дана пре пада Цариграда, манастир је прешао из чулног света на небо, где и данас стоји његова сенка. Столећима у рушевинама стрпљиво је чекао обнову. Настојање контесе Екатерине Властелиновић која је 1827. откупила трећину Превлаке са намером да обнови манастир и храм, четири столећа након рушења, подгреја наду да ће манастир бити обновљен. Контеса је успела да подигне своју задужбину – храм Пресвете Тројице. Опет наступи време тишине и манастирске рушевине дочекаше наше дане и нови замах обнове. Савин манастир Светог Архангела Михаила поново се враћа у свој завичај да са својим саговорником и братом, манастиром Савина, обнови сећање на посету апостола Павла.
Ко зна, можда ће камен претекао после рушења поново бити враћен здању манастира уз подршку наследника Млетачке Републике из покрајине Венето или чак Малтешких витезова? Јамачно, оживљавање манастира, уз помоћ братске цркве, више би додало екуменизму него ширење Боком икона кардинала и блаженика Католичке цркве Степинца. Обнова вазда роји снове о будућности, чврсне дух победе светла над тамом, љубави над мржњом, доброте над злом, живота над смрћу. У то чврсто верује милионски Савин народ одлучан да сачува од заборава своје манастире и цркве расуте кроз столећа. Српски манастири постојали су у време Тјудора, Стјуарта, Борџија, Сакс Кобурга, Виндзора, много пре него што је светло дана угледала Француска револуција или Лењинов Совјетски Савез. Од свега чиме располаже наш народ, који после много страдања куће старије од два столећа броји прстима једне руке, једино су манастири истрајно сведочили постојање Савине деце, колико сећање може да досегне.
Свештенослужитељи СПЦ у Боки, док се моле за своју браћу у Христу, размишљају о томе да ли ће наследници Византије прихватити да је само један од нас непогрешив, и то у Риму, а не у вечности. Зато су прегли да обнове манастир Светог Архангела Михаила и друге светиње како бисмо ишли напред и лакше носили терет великих догађаја у давнини. И, коначно, да бисмо превладали двадесето столеће а његова два лица: југословенско и комунистичко, заменили Христовим ликом.
Славољуб С. Лекић – професор универзитета и уредник Форума Пољопривредног Факултета Универзитета у Београду
Извор: in4s.net
