О протестима у неколико градова у Ирану извештавано је у последњих неколико дана децембра 2017. Демонстранти наводно критикују стање у коме се налази иранска економија, као и укљученост Техерана у сиријски конфликт.
Западни медији су покушали да креирају два наратива – један фокусиран на приказивање протеста као широко распрострањених, спонтаних и усмерених првенствено на „економске притужбе“ пре него што су постали политички. Други наратив отворено признаје укљученост САД и хвали председника Доналда Трампа за „устајање“ против „иранског режима“.
Наравно, ни један од ових наратива није ни изблиза утемељен у реалности.
АМЕРИЧКО МЕШАЊЕ У ИРАНУ ТРАЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА
Америчке операције промене режима циљају Иран већ деценијама и настављене су у оквиру једне геополитичке стратегије, без обзира на то ко се налазио у Белој кући, укључујући и нове америчке администрације Џорџа Буша, Барака Обаме и сада Доналда Трампа.
Док су амерички ратоборни кругови 1979. тврдили да је иранска револуција била прво исцртана крвљу, она је у суштини директан одговор на деценијско мешање САД у Ирану, које сеже још од 1953. године и CIA операције „Ајакс“.
Што се тиче операције „Ајакс“, у прилогу на својој веб страници под насловом Сви шахови људи: Амерички пуч и корени блискоисточног терора, CIA признаје:
„Мета није био тиранин нити совјетска марионета, већ демократски изабрана влада, чија су популистичка идеологија и националистички занос представљали претњу западним економским и геополитичким интересима. Тајна интервенција CIA под кодним називом TRAJAX сачувала је шахову моћ и заштитила западну контролу над високо лукративном нафтном инфраструктуром. Она је такође турбулентну уставну монархију трансформисала у апсолутистичку краљевину и изазвала низ непредвиђених последица. Неке су биле толико далеке, као што је Исламска револуција 1979. године, док Кинзер у својој вешто написаној и добро истраженој историји наводи да се оне осећају и данас.“
CIA у чланку о својој историји, када је у питању операција „Ајакс“, признаје да је америчка политика у Ирану искористила одлазак Британске империје у настојању да поново брзо успостави западну контролу над земљом. Ни на који начин амерички покушаји подривања и контролe иранске владе нису били описани у контексту заштите америчке националне безбедности и промоције демократије – уместо тога су у суштини били карактерисани као подривање иранског самоопредељења.
Управо ово признање открива суштину истине данашњих тензија између Ирана и САД. Запад и даље тежи да поново успостави своје економске интересе на Блиском истоку. Појмови попут „слободе“, „демократије“, претње од „тероризма“, „нуклеарног холокауста“, као и текућег конфликта са суседним Израелом, Саудијском Арабијом и другим земљама Персијског залива нису ништа друго до фасаде, иза којих се спроводи ова самоуслужна империјална агенда.
АМЕРИЧКИ КРЕАТОРИ ГОДИНАМА СУ ГРАДИЛИ ДАНАШЊЕ ПРОТЕСТЕ
Институт Брукингс у свом извештају из 2009. под насловом Којим путем до Персије? Опције за нову америчку стратегију према Ирану читаво једно поглавље посвећује ковању завере да се сруши иранска влада.
Под насловом Плишана револуција: Подржавање народног устанка израђен је политички документ:
„Пошто је ирански режим широко непопуларан међу многим Иранцима, најочигледнији и најпријатнији метод за његову пропаст би био да се подстакне народна револуција по узору на ‘плишане револуције’, које су срушиле многе комунистичке владе у Источној Европи почев од 1989. године. За многе присталице промене режима чини се да је очигледно да САД требају да подстакну ирански народ да узме моћ у своје руке, и то би био најлегитимнији метод промене режима. На крају крајева, шта Иранац или странац могу да приговоре помагању иранском народу да испуни своје сопствене жеље?“
У документу се затим признаје:
„Прави циљ ове политичке опције је збацивање клерикалног режима у Техерану како би се он евентуално заменио неким чији би погледи у већој мери били компатибилни са америчким интересима у региону.“
У суштини, Брукингс убрзо признаје да ће ова „плишана револуција“ испунити настојања Вашингтона, а не иранског народа, која се спроводи под маском помагања Иранцима да остваре своје жеље. Како сама CIA признаје у својим историјским записима, амерички „интереси у региону“ су базирани на економској експлоатацији и богаћењу Вол Стрита и Вашингтона, а не подизању моћи или богатства иранског народа.
То је отворени приступ који је САД дизајнирао за Иран, а који је у више наврата демонстриран од Ирака и Либије, преко Сирије и Украјине до Јемена, и промовисан као прогресивна политичка револуција подржана од „демократског запада“. Она је у суштини уништење и потчињавање државе, народа и њихових ресурса по цену глобалног мира и просперитета.
КРЕИРАЊЕ ОПОЗИЦИЈЕ ОД ЦЕЛОГ ПЛАТНА
Брукингсов документ отворено наводи:
„САД могу да играју различите улоге у олакшавању револуције. Финансирањем и помагањем да се организују домаћи противници режима САД могу да креирају алтернативно руководство, које ће преузети власт. Како тврди Рејмонд Тантер из Комитета за политику према Ирану, студентима и другим групама је ‘потребна тајна подршка за њихове протесте. Потребне су им факс машине. Неопходан им је приступ интернету, средства како би штампали материјале, као и да би заштитили активисте од пребијања’. Осим тога, медијске испоставе САД могу да истакну недостатке режима и постојеће критике учине још значајнијим. САД већ подржавају сателитску телевизију на персијском језику (Voice of America Persian) као и Радио Фарда, који Иранцима пружају нефилтриране вести (последњих година они су узели лавовски део америчких средстава намењених за промоцију демократије у Ирану). Амерички економски притисак (а можда и онај војни) могу да дискредитују режим и популацију учине ‘гладном’ за другим руководством.“
Требало би приметити да су економски и војни притисак од стране BBC и осталих западних извора информација истакнути као „притужбе“ такозване „опозиције“ због најновијих протеста у Ирану. Брукингс наводи „интелектуалце“, „студенте, раднике и организације цивилног друштва“ у поглављу под називом Проналажење правих проксија.
У поднаслову под именом Војна интервенција Брукингс наводи:
„Ако САД икада успеју да распале побуну против клерикалног режима, Вашингтон ће можда морати да размотри да ли да јој помогне војно како би спречио Техеран да је сруши.“
У извештају се даље наводи:
„…ако САД желе да спроводе ову политику, Вашингтон ову могућност мора да узме у разматрање. Она додаје неке важне неопходности на списак: или политика мора укључивати начине којима би се ослабила иранска војска или ослабила спремност лидера режима да је употребе, или у противном САД морају да буду спремне да интервенишу како би је поразиле.“
Наоружани овим сазнањима, ирански протести се брзо претварају у насилне уз помоћ мистериозних наоружаних група које су се изненада појавиле. Оне се могу посматрати кроз реалистичку призму унапред постављених банди наоружаних од стране САД са циљем ширења нереда и ометања безбедносних операција усмерених на пацификовање банди.
КОРАК 2: ОРУЖАНА ПОБУНА
Узимајући у обзир закључак Брукингса да би било која банда коју САД потпале у Ирану вероватно била једноставно уклоњена са улице, следи разматрање у поглављу Плишане револуције под називом Инспирисање побуне: Подршка иранској мањини и опозиционим групама.
Овде је важан приступ који је добро изграђен – наоружавање и подршка терористичким организацијама са америчком крвљу на њиховим рукама, као „опција“ бесрамно разматрана од стране креатора америчке политике у 2009. години. Она ће постати стварност током Арапског пролећа 2011. године, као и ратови на амерички погон који су у Либији и Сирији вођени посредством Ал Каиде и њених франшиза.
Брукингс неупадљиво признаје:
„Колико год многи Американци можда желели да помогну иранском народу да устане и узме своју судбину у своје руке, докази сугеришу да је вероватноћа за тако нешто мала, и да америчка помоћ то пре може да учини мање вероватним. Стога, неко ко је присталица подстицања промене режима у Ирану тврди да је утопијски веровати у плишану револуцију; уместо тога, они тврде да би САД требало да се окрену ка иранским опозиционим групама које већ постоје, које су већ демонстрирале жељу да се боре против режима и које показују вољу да прихвате америчку помоћ.“
Међу разматраним групама, Брукингс признаје:
„Можда најистакнутија (и сигурно најконтроверзнија) опозициона група која је привукла пажњу као потенцијални амерички прокси је Национално веће отпора Ирана (NCRI), политички покрет успостављен од стране MEK (Муџахедин е Калк).“
Што се тиче MEK, Брукингс признаје:
„…MEK остаје на америчкој листи терористичких организација. Седамдесетих година ова група је убила три америчка официра и три цивила у Ирану. Током талачке кризе 1979. и 1980. група је поздравила одлуку да се узму амерички таоци, а Илејн Сциолино је известила да, док су лидери групе јавно осудили нападе 11. септембра, унутар групе су прославе тог догађаја биле раширена појава. Несумњиво је да је група спроводила терористичке нападе јер су били усмерени против иранске владе, често је изговор оних који заступају њихове ставове. На пример, 1981. године група је поставила бомбу у централу партије Исламске Републике, која је тада била кључна политичка организација клерикалног руководства, убивши приближно 70 високих званичника. У скорије време група је преузела одговорност за десетине минобацачких напада, атентате, и друге врсте напада на иранске цивилне и војне мете, између 1998. и 2001. године. У најмању руку, Вашингтон ће морати да ову групу уклони са листе страних терористичких организација уколко жели да ближе сарађује са њом, макар то било и тајно.“
Нема случајности у томе да, док је Брукингс писао свој извештај 2009, напори су већ били усмерени ка уклањању МЕК са листе страних терористичких организација Стејт департмента. Она је до краја 2012. у потпуности уклоњена са те листе, према самом Стејт департменту.
Може се рећи да је МЕК уклоњен са листе терористичких организација само зато што је требао САД за креирање сопствене терористичке кампање против Техерана. Организација сама по себи није променила ни облик, ни форму, ни начин деловања, по признањима самих америчких креатора политике и Брукингса, већ само наставља даље злочине у име америчке промене режима у Ирану.
MEK се придружују и друге терористичке организације које су САД неговале дуж периферије Ирана још од 2011. године, и у америчким вишеструким прокси ратовима у региону. Оне укључују Ал Каиду, курдске милиције и такозвани ISIS.
Брукингс ово ставља испод поднаслова под називом Проналажење канала и сигурног уточишта:
„Од једнаког значаја и једнако тешко ће бити проналажење суседне земље која би служила као канал за америчку помоћ побуњеничким групама, као и за омогућавање сигурног скровишта где група може да тренира, планира, организује се, лечи и снабдева…“
„…Без таквог партнера, за САД ће бити далеко теже да подрже побуну. Једна ствар која иде у прилог САД у тражењу државе која би одиграла ову улогу је чињеница да многи ирански суседи не воле Иран и имају страх од Исламске Републике.“
Од 2009. су САД за себе обезбедиле више сигурних уточишта и канала, што је био примарни разлог због кога се Иран тако дубоко умешао када је сиријски конфликт избио 2011. У западној Сирији сада постоји неколико америчких војних база, као и велики прокси контингент састављен од курдских милиција и екстремиста из Ал Каиде и ISIS. Њих поново обучавају САД како би се транспортовали на друга прокси ратишта широм региона.
Да Иран није успео да спречи потпуно рушење сиријске државе, она би се претворила у одскочну даску за Ал Каиду, ISIS и курдске милитанте који би нападали и пустошили Иран пре него што би се померили ка јужној Русији.
Треба истаћи да Брукингс, међу својим закључцима о креирању „побуне“ против Ирана, наводи:
„Правилно изведена тајна подршка побуни би САД омогућила „веродостојно одбијање“ (plausible deniability). Као резултат тога, дипломатска и политичка реакција би вероватно биле много мање него када би се САД укључиле у директну војну акцију.“
Наравно, завера коју је објавио Брукингс у пару са демонстрацијом употребе америчких проксија у Сирији, Ираку, Либији, Јемену и сада Ирану, огољава ову стратегију и ублажава шта год да се Вашингтон надао да ће „веродостојним одбијањем“ одржати.
Без обзира на то, Запад ће својим огромним утицајем у медијима покушати да очува веродостојну одбрану у погледу америчког учешћа у иранским немирима до последњег могућег тренутка – без разлике у односу на то како је прикривао своју улогу у спровођењу Арапског пролећа током фаза његовог отварања упркос планирању и организовању годинама унапред.
АМЕРИКАНЦИ СЕ НАДАЈУ ДА ЋЕ СЛОМИТИ ИРАН И ВРАТИТИ ГА НАЗАД
Баш као што су се САД надале брзој промени режима у Сирији 2011, САД такође имају већ постављене примарне и секундарне циљеве за промену режима у Ирану.
У Брукингсовом извештају се признаје:
„…Чак и ако америчка подршка побуни не успе да произведе пад режима, она би и даље Техеран могла да стави под значајан притисак, који би могао или да спречи режим да направи несташлуке у иностранству или да га убеди да направи уступке у питањима која су од значаја за САД (као што је то његов нуклеарни програм или подршка Хамасу, Хезболаху и Талибанима). Заиста, Вашингтон би могао да одлучи да је овај други циљ поузданији основ за подршку побуни него (далеко мање вероватно) рушење режима.“
Другим речима, поновна промена режима од стране САД се отворено признаје као чин геополитичке принуде, а не самоодбране. Стратегија коју је изнео Брукингс је више од пуких „сугестија“. То је нумерисана листа прописаних акција које су спровођене у Сирији, Либији, Јемену, а сада се манифестују и у суседном Ирану.
У свету геополитичких анализа није чест случај да је могуће цитирати потписано и датирано признање које описује заверу против неке друге државе. У случају америчког роварења у Ирану, Брукингс је пружио такве доказе од близу 200 страна, са детаљима о свему, почев од фабриковане опозиције, америчког спонзорисања тероризма, па чак и креираним провокацијама од стране САД и Израела како би се изазвао рат.
Док Запад истражује Иран, а приче о „немирима“ испуњавају насловне стране, посматрање прошлости западних медија и њихових изговора и отворених лажи помаже у дешифровању фабриковане природе овог конфликта, сваљивању кривице и откривању превараната и сарадника у још једној кампањи западне агресије хиљадама миља од америчких граница, која се води новцем америчких пореских обвезника и вероватно крвљу америчких војника.
Тони Карталучи – геополитички аналитичар и писац који живи у Бангкоку
Превео Иван Ристић
Извор: standard.rs / journal-neo.org
