По наређењу команданта 3. Армије око 16:30 часова хеликоптером сам се вратио у Приштину. Док смо путовали, размишљао сам због чега ме командант зове хитно да се јавим у Приштини. Нешто се догодило или се тек треба догодити. Одмах по слетању у касарну „Косовски јунаци”, јавио сам се команданту Самарџићу.
Он ми је рекао да 14.05. у посету КиМ и јединицама Приштинског Корпуса долазе потпредседници савезне владе Зоран Лилић, Никола Шаиновић и Начелник Генералштаба ВЈ Перишић. Наредио ми је да организујем дочек на аеродрому „Слатина” и да почасна јединица дочека НГШ ВЈ буде постројена у касарни у Ђаковици, а не на аеродрому. Рекао ми је да да припремим једну посету караули и једној борбеној групи у општини Ђаковица. Напоменуо ми је да му се јавим када направим предлоге плана за њихову посету.
Када сам се поново чуо са командантом Армије, прихватио је мој предлог да потпредседници Савезне владе обиђу караулу М. Војиновић и борбену групу – 2/549. мтбр у рејону села Бабај Бакс, јер је тамо најбезбедније и потпуно под нашом контролом. Рекао ми је да ће он доћи у Приштину и да ћемо заједно ићи на аеродром „Слатина”. Приликом ове посете Перишић је посетио и касарну „Косовски јунаци”.
Сала у војничком клубу била је препуна. Биле су старешине из свих армијских јединица са локацијом у Приштини. После рапорта Перишић је информисао присутне о основним питањима из безбедоносно-политичке ситуације у окружењу и земљи и нагласио шта нас очекује у наредном периоду. Први пут је проговорио да би држава требала да прогласи ванредно стање на КиМ, па да војска изврши мобилизацију ратне армије и енергичним дејствима од севера Космета крене у расчишћавање ситуације.
Оваква реторика ме је изненадила и била у потпуној супротности са његовим излагањем у првом делу када је говорио о ставовима и понашању међународне заједнице према нашој земљи. Разумео сам да се он залаже за употребу што јачих снага на КиМ и радикално разрачунавање са шиптарским терористичким снагама у условима када цео свет пажљиво прати сва дешавања, али да му државно руководство омогући то проглашењем ванредног стања.
Мој став је био да се расположивим снагама, са што мање „буке” треба деблокирати комуникације на КиМ, одбацити терористе од главних градова, изоловати их и спречити логистику и снабдевање које им пружају одређена села, а затим створити услове да се разговорима и политичким средствима решавају проблеми који тињају годинама. Приликом постављања питања и разговора са војницама, велики број оних који су одслужили војни рок и који су требали да буду отпуштени из војске наредних дана, тражили су од Перишића да остану у ВЈ, да продуже служење као припадници резервног састава. Овај захтев изненадио је и мене, али још више и Перишића и команданта Армије.
Перишић је изразио сумњу да смо ми из команде Приштинског Корпуса припремили војнике да тако поступе. Међутим, сви присутни војници су устали и изразили исту жељу. Био сам поносан на њих. Нисам ни сањао да ти млади људи који су се нашли у „паклу” само зато што су се одазвали да служе својој земљи и народу, траже да остану и даље у војсци на КиМ где сваког дана погине неки полицајац, војник или старешина. То је за мене био неочекивани израз патриотизма. Они су показали да су понос нашег народа и његова најбоља младост и будућност. Било је то пријатно изненађење за све нас…
Одломак из књиге генерала Небојше Павковића – Мирис барута и смрти на КиМ 1998. године.
