Одевање, или мода, средњевековне Србије била је јединствени спој утицаја истока и запада, који су се спајали и мешали у немањићкој држави. Са једне стране били смо део византијске сфере, а са друге смо, преко Јадранског мора, имали јаке везе са Италијом и Медитераном.
Главни извор за изглед одежде српске властеле у средњем веку су многе фреске и минијатуре, и много ређе, очувани примерци одеће и накита који се носио у то време. Такође, постоји велики број трговинских повеља које сведоче о увозу тканина у немањићку Србију.
Иако смо у раном средњем веку као Словени базирали одећу на једноставној ланеној или вуненој тканини, као и на животињским крзнима, временом византијска раскош се прелила и на Србију.
Одећа се помиње и у Душановом законику, па се тако помиње златни појас, који је био израђен од мноштва позлаћених украса и опточен бисерима, и био је знак властеоског достојанства који је цар додељивао само најзаслужнијим племићима.
Постојао је још један одевни предмет који је владар додељивао племићима, а то је била свита – велики огртач израђен од скупоцених тканина и често опточена драгуљима и бисерима. У Душановом законику се прописује да златни појас и свита бисерна након смрти властелина остају у наслеђе његовом најстаријем сину, док се коњ и оружје које је покојник за живота користио, морају предати цару.
Наше принцезе и жене властелина су носиле посебну мараму о коју су се качиле минђуше, да тежином злата и драгог камења не би покидале уши. А и злата и драгог камења је било у изобиљу.
Најпознатији рудник не само Балкана него тадашње Европе је било Ново Брдо, из којег је Ђурађ Бранковић експлоатисао чак 300 тона племенитих метала годишње!
Српске занатлије су биле познате на целом старом континенту по финоћи свог рада, о чему сведоче и ретки преживели примерци скупоценог накита.
М. Ђ.
