Једни траже промене. Други траже право да наставе своју будућност. Два протеста, два гласа, али један проблем – борба за нешто што свима припада. Ко је у праву? Ко греши? Погрешно питање.
Право питање је, зашто смо доведени до тачке на којој једни другима постајемо препрека, уместо савезници? Највеће империје нису пропале због спољашњих непријатеља, већ због тога што су се грађани окренули једни против других.
Једни кажу „блокирамо, јер не можемо више!“, други кажу „учимо, јер желимо будућност!“. Али, шта ако је једини начин да успете управо то да не дозволите да будете подељени? Сви желите исто, школу која ради како треба. Будућност која није уништена пре него што је и почела. Право на глас, али и право на знање.
Зато, пре него што дигнете глас једни на друге, запитајте се, ко вас је довео у ову ситуацију? Проблем није то што неко протестује. Проблем није ни то што неко жели да учи. Прави проблем је што сте приморани да бирате између те две ствари. Запамтите, они који вас свађају, владају. А, они који се уједине, побеђују.
Зоран Ђинђић је једном рекао: „Ни једна подела није јача од заједничке жеље за бољом будућношћу. Не гледајте једни у друге као противнике, већ као људе са истим правом да сањају, мисле и надају се. Само разговором, а не поделама, можемо изградити друштво у којем сви желимо да живимо.“ Можда је време да се тога подсетимо.
Данас, више него икад, Србија се налази на раскрсници, између хаоса и стабилности, између подела и заједништва. Млади су ти који могу да одведу земљу у правом смеру, али само ако делују мудро, стратешки и са јасном визијом. Није питање да ли њихове бриге треба да се чују, оне морају да се чују. Право питање је како их преточити у стварне промене које ће донети бољитак свима.
Некима је циљ да се млади искључе из одлучивања, да их претворе у чисту масу која виче, али неусмерено. Другима је циљ да их искористе за своје политичке интересе и искористе њихову енергију за обрачуне који нису њихова борба. Али прави лидери не дозвољавају да их неко води, они сами бирају свој пут.
Студенти су већ показали да могу да дигну глас. Сада је време да покажу још нешто, да су довољно мудри да њихова борба донесе стварне резултате. Да не буду туђи играчи, већ они који пишу историју. Најпаметнији војници не иду у ратове које не могу да добију, већ бирају када да се повуку да би касније победили.
Председник Србије Александар Вучић је, без обзира на политичке разлике које постоје, показао да је спреман да слуша, да разговара и да понуди конкретна решења. Управо такав приступ, где се проблеми решавају аргументима, а не сукобима, јесте оно што Србији треба. Зато данас није важно ко је на другој страни преговарачког стола већ је важно разговарати. Није победа у томе да се виче, већ да се дође до стола где се доносе одлуке. Тамо се мења систем. Зато студенти сада имају прилику да покажу зрелост. Није слабост стати и размислити, није пораз учити и стратешки градити будућност.
Прави победници нису они који најгласније вичу на улици, већ они који сутра буду доносили одлуке у овој земљи. Веће промене нису у гомили, већ у појединцима који се издвоје, који знањем и радом постану они које се мора слушати. Србија не може бити земља сталних подела. Не треба да се делимо на „наше“ и „њихове“, на „за“ и „против“. Права снага је у јединству, у мудрим корацима који доносе трајне промене. Ако хоћемо боље друштво, не градимо га на бесу. Градимо га на знању. На мудрим одлукама. На онима који имају визију и храброст да размишљају дугорочно.
Млади у Србији не смеју бити само део тренутног таласа, они могу постати снага која ће обликовати Србију какву желе. Али то могу само ако не дозволе да их било ко користи и ако покажу да умеју да мисле, планирају и делују промишљено. Права револуција не дешава се на улици. Дешава се у књигама, у учењу, у исправним потезима који стварају будуће лидере.
Ако желите промене, будите они који доносе одлуке, а не они који стоје са стране и чекају да их неко други направи. Будите лидери. Будите паметни. Будите снага која не траје само неколико дана, већ која ствара нову, бољу Србију. И зато, моја порука свима је: „Народ који се дели, хода ка сопственом поразу. Народ који се уједини, ствара будућност за коју вреди живети.“