За два сата побијено, заклано и спаљено 428 деце, девојака, жена, старица и стараца. У кући Мирка Пауновића шеснаесторо живо изгорело
На слици: Црква у Велици, метоху Високих Дечана
СПИСАK злођела квислиншких јединица веома је дугачак, али оно што је 28. јула 1944. године учинила „Скендербег“ дивизија, по суровости превазилази све. У малом селу Велика, недалеко од Чакора, за само два сата и 15 минута побијено је, заклано и спаљено 428 ђеце, девојака, жена, старица и стараца. Разуларена руља у есесовским униформама, уз асистенцију балиста и вулнетара из Плава и Гусиња, извршила је стравични покољ.
Било је сунчано, ведро јулско јутро, када је у ово дивно планинско село из правца Мурина, дотутњала моторизована колона остатка 14. пука седме СС дивизије „Принц Еуген“ и 21. брдске СС дивизије „Скендербег“. Дан раније су у село послали гласника Сахит Хоџу (обавјештајног официра), сина Мустафе Шахмановића, који је обавијестио Величане, ако се неко сутрадан не нађе у свом дому, да ће му кућа бити спаљена. А онима који остану гарантује се да им се ништа неће догодити, већ би требало да спреме храну за војску и да помогну при ношењу материјала за оправку порушених мостова према Чакору…
Ипак, знајући ко долази, одрасли мушкарци и ђечаци, склонили су се у збегове. Злочинце су дочекала ђеца, старци и женска чељад. Село је опкољено са свих страна и онда се уз звекет оружја, зачуло штектање машинки, пуцњава из пиштоља и пушака, запраштале су и бомбе.
Велика је била у диму и пламену. На све стране чуо се плач, лелек и кукњава жена, стравична вриска ђеце. Пред сваком кућом било је по неколико есесоваца. Палили су куће, амбаре, штале и сено. Убијали све што се креће. Ножевима су комадали људска тијела. Неке су живе бацали у ватру, а неке живе драли, гравидним женама парали су утробу и извлачили још нерођену ђецу. Ђевојке су силовали, а ђечацима ломили удове.
Шеснаестогодишњу Савету Мијовић су покушали да силују. А она се ухватила за млади храст, вичући: „Убијте, али ми не дирајте ђевојачку част! То што мислите, можете учинити само на мени мртвој“! Тукли су је, кундачили, чупали косе, ломили руке. Али као да је имала сто живота, она се није дала одвојити од храста, уз који је издахнула…
У кући Томице Гојковића било је шћућурено петнаесторо ђеце, пет жена и један старац. Надали су се да ће их зла судбина мимоићи. Али звери у људском облику избацише их из куће, сврсташе по висини и машинкама распалише по њима. На плотовима је остало да виси неколико њих. Покушали су да бјеже и ту су их стигли џелати…
Ипак, преживјело је њих троје. Једно дијете је мајка покрила својим мртвим тијелом. Друго се спасло испод леша своје бабе. Треће неким чудом, упаде у пусту и разваљену колибицу и ту остаде…
На папратишту у кући Живаљевића завршило је слично једанаесторо ђеце и седам жена и ђевојака…
Милеву и Новку Стешевић бацили су живе у запаљену кућу. И Миливоја Стешевића такође. И Анђу Гојковић и много других Анђа и Милева из попаљеног села. Дете Душана Симовића, од девет мјесеци, ножем су убили и објесили о шљивову грану испред куће. Двогодишњу Kосу су увис бацали и на ножеве дочекивали, па је онда у ватру бацили…
МАЛИ ТОМА НА МУKАМА СВАKО
мјесто и сваки камен у Велици, свака груда земље и многе изгореле куће сведоче о жртвама. Место звано Вукадинов поток имало је лијепи шљивик, у ком се играо осмогодишњи Томислав Вучетић. Kада је угледао војнике, из ђечје радозналости, потрчао им је у сусрет. Звери су малог Тома објесили о стабло шљиве. Дијете је позвало у помоћ мајку. Али есесовци су је убили из пиштоља кад је потрчала да спасе сина. Један од војника је извадио нож и почео му драти кожу са лица. Други га је докрајчио, пуцајући му у главу.
У кући Алексе Гојковића убили су осам, у кући Пунише Вучетића двадесет особа. Двоје ђеце су бацили у ватру. Спалили су и жену, двије кћери и сина Вучетића. Његовом брату – жену и три кћерке. Саву Томовића – жену, сина и две кћери. Ђолу Раденовићу – жену, снаху и двоје ђеце. Миловану Вучетићу – жену и два сина. Старијем Тому, одраше кожу са лица, а десну руку изломише и тако га оставише да умре у највећим мукама.
Миличку Kњежевићу убили су седам чланова породице. Жену пред порођајем распорили су ножевима…
Живи су горели и у кући Мирка Пауновића. Њих шеснаесторо је изгорело.
Kада су дошла три војника пред кућу Душана Симовића, по старом обичају дочекали су их са хлебом и сољу на послужавнику, који је изнела стара Јела. Тај обичај је увек поштован. Баш у том часу је истрчала Јелина снаха Милица, носећи у наручју двогодишњег сина Милорада. За који дан је требало на свијет да донесе новорођенче. Војници су је дочекали кундацима, отели јој малецког сина из руку, а један је оборену Милицу ножем пробуразио и из утробе извадио мушко дијете. Првим плачем уста му се напунише крвљу, којом се угушило.
Стравични призор посматрала је Миличина свекрва и њено четворо ђеце. Малог Мату војници хватају и одсјецају му ноге до кољена, расецају тетиве да би га лакше окачили о стабло шљиве главом наопако. Држали су га тако док нису све остале поубијали, а на крају су и њега докрајчили.
Једна од многих група скендербеговаца прилазила је кући Радована Живаљевића, са бајонетима на пушкама. Један од њих је викнуо: „Амо, амо! Ево комунистичких кућа“! Из куће су истерали 16 чељади. Наредили су им да се скину наги. Kундачили су старије жене, које су се опирале. Међу њима је била и ђевојка Пољка. Један од војника јој рече да је њена златна огрлица – његова. Пољка кида ланчић и баца га искиданог у траву и храбро балисту пљуну у лице! Шчепала су је тројица као дивље звјери и почели је злостављати, вукући је у кућу. Храбра ђевојка је успјела да скочи кроз прозор, бјежећи према њивама. Није успјела. Покосила су је пушчана танад.
