О опасности исламизације постхришћанске (нехришћанске) популације Европе и РФ…
Ових дана припремљен пакт УН о правима миграната представља објаву рата сваком утицају хришћанства на друштво, као идентитету народа европског порекла, који су у неком тренутку примили хришћанство. Самим тим тај пакт представља претњу опстанку њихових култура, нација, језика и раса.
Тај титански посао, који су последњих неколико векова водиле присталице слободног разума, после реализације циљева пакта УН о мигрантима, мора се завршити искорењавањем хришћанства и уништавањем беле расе.
Практично, тај пакт представља развој комунистичких идеја у њиховом исконском смислу, написаних Марксом а остварених Лењином и Троцким. Комунизам никада није био економски програм, а економске и социјалне тезе комунизма су биле само полуге за уназађивање процеса христијанизације народа. Комунизам је био и остао богоборачка идеологија, о чему су писали сви његови идеолози, и покушај да се направи мешавина комунизма и национализма, а још боље хришћанске религије било које конфесије у комунистичкој држави, посматрао би се као јерес са одговарајућим последицама.
Управо, сви они, које су оснивачи комунизма сматрали својим претечама, а то су пре свега француски хуманисти, били су истакнути непријатељи цркве, монархије и сталежа, док су им националне пароле тада служиле само ради рушења сталежа, који је обезбеђивао очување правог националног карактера државе.
Како је управо са примањем хришћанства отпочео процват цивилизације европских народа, тако ће са његовим нестанком са историјске сцене нестати и они.
Италијански философ Јулијус Евола када је писао о сакралном смислу настанка монархије и аристократије, није приметио, да је управо православље, прихваћено од Римске империје – и наследило тај сакрални смисао великог Рима. Аристократија настала у новим хришћанским државама Европе је и наставила да чува тај сакрални смисао, када се рат водио не ради земаљских интереса, већ ради воље Божије.
Сасвим погрешно је супроставити идеју православног Другог Рима интересима тако зване „аријске расе“ или просто речено индоевропљанима. Пагански Рим је управо и био оличење религиозно-духовних принципа аријских племена, и ратови међу Римом и Картагином су, у суштини, били наставак борбе аријских племена против постојеће „средоземске цивилизације“ са њеним култом магије, матријархата, месеца и воде.
Монархија и, са примањем хришћанства створени, сталешки слој друштва су управо и обезбеђивали очување сакралног смисла постојања државе, и уочљиво је да су управо религиозне јереси, у том смислу и јерес „латинства“ подривали та два стуба државе. Рушење тих стубова уз замену њихових идеја грађанским друштвом, означавало је губљење вере у постојање сличних држава, јер је, као и у сваком друштву, мањина овде користила рад већине. Када се та мањина одрекла високих религиозних циљева, онда никаква демагогија о свеопштој једнакости није могла да усади већини наклоност ка такој власти.
Закономерно, друштво лишено сложене структуре сталешког друштва, којим управљају политичари-демагози, постало је објекат манипулације финансијских олигарха и различитих тајних друштава. Очигледно је да, ако схватимо историју са религиозних позиција, као последицу борбе Бога и ђавола, онда ће задати импулс развоја друштва означити пут ка његовом самоуништењу.
Управо је о томе и писао Игор Ростиславович Шафарефич у својој књизи „Социјализам као појава светске историје“, карактеришући идеологију комунизма као стремљење ка самоубиству човечанства. Победа комунизма у 20 веку је била самим тим потпуно закономерна, али они народи који су га добровољно прихватили, нашли су се на челу вођења човечанства у пропаст. У току тог вођења у пропаст, за почетак само духовну, после тога што су били истребљени прво унутрашњи, а затим и спољашњи непријатељи народа, молох револуционарне борбе је прешао на све људе, до најмање принципијалне личности, превративши народ у аморфну масу, спремну да збрише са лица земље све оне у које је био уперен прст владара.
Уништавање значајног дела аристократије у друштвима „победоносног социјализма“, је довело до тога да су њено место заузеле придошлице из сеоске и градске сиротиње, који нису имали развијен осећај сакралне мисије њихових држава, као ни самог појма о томе како руководити нечим на дужи период него што је њихов животни век. Систем владавине у таквом друштву, у његовој коначној форми, описао је Варлам Шаламов у својим „Колимским причама“.
Наследници „социјалистичких руководилаца“ су у својој већини сачували сличну идеологију, и чак обучени у Гучи и Версаће, наставили су да лично остају иста та „сиротиња“. Психологија те „сиротиње“ је, наравно, погодна за владање са јаким апаратом специјалних служби, јер се од ње може створити било шта. У датом случају, посткомунистичка личност се мало разликовала од комунистичке, и никакве шарене слике нису могле да промене суштину такве личности.
Без сумње, промене су се дешавале у психологији човека, али само код незнатне мањине. Тешко можемо очекивати промене од оних који сматрају да је све што се десило у историји добро, пошто било каква реформа у садашњости, подразумева признање чињенице постојања недостатака у прошлости. О неким религиозним питањима, као што су покајање за државне и друштвене поступке, као и за дела својих предака, које, иначе, захтева Стари Завет, у сличним ситуацијама је бесмислено расправљати, пошто ће пре муслимани правилније схватити Стари Завет, него што ће то учинити они који данас себе називају православнима.
Оваквим становништвом, лишеним вере, традиције и принципа, је наравно лако управљати, али само при потпуном контролом над друштвом. Са слабљењем такве контроле, постоји могућност да ће туђе структуре моћи, захваљујући обилном финансирању и оперативности, успети да потчине себи део таквог становништва.
Јасно је да је са падом комунизма победа такозване „светске заједнице“, под чијом контролом се нашао светски научно-технички потенцијал, била загарантована. Јер се та „светска заједница“ заснива на власти кланова олигарха, који су се вековима градили у Британској империји и САД. Ови кланови су успели да за последња четири века потчине себи све своје противнике, од шпанске круне до Трећег рајха, и посткомунистичка номенклатура није за њих представљала посебног противника.
Ти кланови су створили моћан систем за управљање светом уз помоћ тајних друштава, банака, различитих тајних служби и војних блокова, прилично затворен за улазак странаца споља. Сам тај систем је изграђен на својеврсном „англосаксонском културном расизму“ и једина група која је током постојања успела да споља уђе у тај систем је група утицајних и богатих савремених Јевреја – присталица идеологије сионизма.
Политика насељавања држава, које су створили народи европског порекла и хришћанске религије, мигрантима из држава Трећег света, била је очигледно, последица планске политике тих кланова ради успостављања своје пуне контроле над светом, о чему је управо и писао једини инсајдер тог система Џон Колеман у својој књизи „Комитет 300“. Нема смисла да било шта додајемо томе, тим пре што било каква допуна захтева знања, добијена само помоћу „инсајдера“ тог система, а после Колемана други инсајдери нам нису познати.
У исто време, очигледне су промене у личној и друштвеној свести, настале после Другог светског рата, припремљене од стране политичких технолога, које је описао Колеман. Постојеће националне традиције, уз помоћ којих се чува сећање на сакралне циљеве, плански су уништаване током друге половине 20 века.
У датом случају, кључну улогу је одиграо такозвани „антифашизам“, пошто је у првој половини 20-ог века, напорима Коминтерне под појмом „фашизам“ била означена било каква идеологија, која је проповедала активно супростављање уништавању хришћанских и националних вредности. У суштини, у датом случају, кључан је био појам „антифашизам“, а не „фашизам“. Идеологија и сам дух тог „антифашизма“ су тачно били копија оних идеја и духа, који су се открили у дејствима бољшевика у Русији, почињајући од грађанског рата и завршавајући се репресијама 30-тих година.
Главни идеолози су овде били Лењин и Троцки, и закономерно је да је Коминтерна, чије је оснивање већ било планирано за Светску револуцију, и постала главни проводник тих идеја. Суштину тог „револуционарног духа“ и тих идеја, њихови аутори нису ни сакривали – то је борба против Бога, то јесте богоборство и то богоборство је и било један од стубова „антифашизма“. „Антифашизам“ је имао разне облике – од „совјетског“ и „југословенског“ до његових различитих либералних облика, које је показао баш Винстон Черчил, као и неокомунистичких облика, које су проповедали Маркузе и низ “неотроцкистичких“ група, а остварених Че Геваром и Пол Потом. Али, без обзира на различитости, резултат њихових делавања је био исти, и можемо да претпоставимо да им је заједнички био и наручилац.
Циљ такве „антифашистичке“ пропаганде је био да се створи идеолошка магла, у којој ће друштво, изгубивши истините оријентире, постати погодно за различите идеолошке пројекте, о чему је управо и писао у 19. веку у свом писму познатом италијанском масону Ђузепеу Мацинију амерички илуминат Алберт Пајк.
У било ком друштву постоје људи способни да одржавају ред, и због тога је циљ „антихришћанске“пропаганде, једног од најважнијих делова „антифашизма“ – да лиши људе схватања суштине хришћанства, и самим тим, да их привуку ка изградњи друштва на новим идејама антихришћанског карактера. „Антифашизам“, са религиозне тачке гледишта, представља својеврсну ђавоиманост, коју су умесно користили творци Новог светског поретка против свих оних сила које су се супростављале постављању таквог поретка. У посткомунистичкој Руској Федерацији, у којој је настало макар и слабо, али ипак супростављање том поретку, са чуђењем су открили, да су „оштрице антифашистичке пропаганде“ усмерене и против Русије.
Нови светски поредак, као што је и описивао Џон Колеман, је успео да у току друге половине 20. века разруши традиционалне религиозне и националне вредности некада хришћанских народа. Како је писао Џон Колеман, америчке и британске тајне службе, уз подршку својих института за психолошко ратовање, су у Европи и Америци распрострањивале криминалне групе, наркоманију и различите врсте изопачености, при чему су све то радили плански и уз подршку државних органа, а у истој тој Немачкој користећи окупациону администрацију. Притом је у самим САД политика за планско разбијање друштва била аналогна оној која се водила у окупираној Немачкој, о чему је писао амерички психијатар Пол Камерон („The Psyhology of Homosexuality“).
Наставља се…
Превео ‘Српски став‘
