Иако је рат између Беча и Београда избио 1914, то не значи да Аустроугарска није почела развијати своје планове за Србију још раније.
Надвојвода Франц Фердинанд је имао планове да Јужне Словене уједини под влашћу Беча. Фердинанд је око себе имао људе који су се залагали за војно решење ситуације, пример је рецимо Конрад фон Хецендорф. У септембру 1913. избио је Охридско-дебарски устанак против Краљевине Србије. Србија је оптужила Аустроугарску за припремање устанка.
Након разбијања устанка, српске трупе су ушле у Албанију. 17.10.1913. Беч је Србији упутио ултиматум у којем је тражио да се Србија одмах повуче. Аустроугарску је подржао и немачки цар Вилхелм, који се срео са Конрадом 18. октобра. Вилхелм је охрабривао Конрада и дао пуну немачку подршку за обрачун са Србијом. Цар Вилхелм се сусрео и са надвојводом Фердинандом у Конопишту од 23-25. октобра. Цар Вилхелм се такође сусрео и са аустроугарским министром вањских послова, грофом Берхтолдом. Вилхелм је и Берхтолду објаснио да Немачка стоји иза Беча и да би се у случају Србије требала применити сила, ако Србија одбије аустроугарске захтеве.
Постоји још једна интересантна чињеница. Надвојвода Фердинанд је 1911. одбацио титулу краља Србије, коју су аустроугарски монарси имали, говорећи како је та титула безначајна јер је Србија независна. Међутим, 1914. Франц Фердинанд враћа ту титулу.
Очито је да је у међувремену надвојвода променио своје мишљење о независности Србије и да је планирао да ипак постане претендент на српски трон. Имамо податке који јасно говоре да се надвојвода залагао за анексију Србије, а и Црне Горе. Дакле, видимо да је Немачка још у октобру 1913. била спремна да подржи Беч у случају рата са Србијом. То говори да је Аустроугарска имала планове за Србију. Очито им је само требао неки повод, а у јуну 1914. су га и добили.
