Индијска и турска наруџбеница напредног одбрамбеног система Русије С-400 представља велику прекретницу у међународној мултиполарној борби која се сада одвија између две супротстављене парадигме глобалних питања.
Оба народа се супротстављају огромном притиску англоамеричког интереса који од 2007. године очајнички ради на изградњи огромне војне инфраструктуре против Русије под утопијском доктрином „потпуне доминације спектра“. Тај ракетни штит почео је циљати Кину и руски јужни пацифички бок у 2011. када је бивши амерички председник Барак Обама открио војни огранак противкинеског „Окрета према Азији“.
Међутим, ако би земље попут Индије и Турске, које су требале бити учесници окружења Русије и Кине, усвојиле одбрамбени радарски и ракетни систем следеће генерације као што је руски С-400, тада се цела формула за униполарну доминацију разбија.
Већ је Кина усвојила модел С-400 од 2015. године, који се одликује краткотрајним и дугорочним надзвучним пресретањем ракета, авиона и бомби на висинама од 38 км и на удаљености од 400 км. Остале земље које су исказале интерес за С-400 су Катар, Саудијска Арабија, Египат, Алжир, Мароко и Вијетнам.
Пораст интересовања за С-400 и нове безбедносне архитектуре која долази с њим једна је од најважнијих трансформација светске одбрамбене политике. Када се разматра у тандему са глобално проширеном Иницијативом Једног Појаса, Једног Пута (која је чврсто повезана с Евроазијском економском унијом и Шангајском организацијом за сарадњу), онда се може видети потенцијал великих промена у међународним политичким односима.
Пре пар година, говорило се управо о таквој промени парадигме након уласка Русије у опкољену Сирију у септембру 2015. године. Тада су још увек вредиле науке НАТО-а и војно-индустријског комплекса Сједињених Држава који воле политичке прваке као што су Мајк Помпео и Џон Болтон.
Тада се чинило да је амерички поглед на свет био једина међународна политичка будућност. Без озбиљног противљења војној снази НАТО-а у комбинацији с економском моћи банкарског система Лондона и Вол Стрита, што би још било каква средња сила попут Турске или Индије могла учинити?
Било је речи о томе како ће руска победа или пораз у Сирији одлучити хоће ли свет ући у мултиполарну сферу или неће. Излазак Сједињених Држава из Сирије показао је да је такав тренутак наступио у пуној јачини и сада се, поједностављеном геополитиком тумачено, скупљају мултиполарни савези. И ту се одиграва сада мучна битка за Турску и Индију.
Турска је убрзо схватила грешку своје одлуке да одбаци нову парадигму под вођством Русије и Кине када су јој ове две земље први пут понудиле улазну позицију у Евроазијску економску унију (ЕЕУ) 2011. године, где се потом прихватила као „партнер за дијалог“ (један корак испод статуса посматрача).
Неколико других земаља припремало се за придруживање иницијативи под вођством Русије, укључујући Украјину, Јерменију, Молдавију, Монголију и Киргистан (потоњи је сада пуноправни члан).
Напад на Либију, након чега је уследио покушај понављања те катастрофе у Сирији, окончало је одлуку Турске о прикључењу ЕЕУ у то време. Евромајдан у новембру 2013. такође је окончао изгледе Украјине за чланство.
Турска је добила једноставан ултиматум: пођите с анти-руским / анти-кинеским ратним планом за доминацију пуног спектра као лојални члан НАТО-а и одређене ће награде бити зајамчене. Турској је требало омогућити потпуни улазак у „престижни“ савез Европске уније.
Део величанствености Отоманског царства био би надокнађен како би управљачки статус био додељен Турској над великим пространствима Блиског истока који „су сада ослобођени ауторитарних арапских националистичких вођа“. Све је требало бити лако. Све што је Ердоган морао учинити јесте да пружи тајну подршку ширењу Исламске државе у Сирији и задржи агресиван став према Русији.
Англоамеричка и саудијска обавештајна служба учиниће све тешке послове. И сетимо ли се, испрва је Турска заиста пуштала терористима лак прелаз турско-сиријске границе. Ипак, тада је западни пројект посустао.
