Знам, брате, требао сам сачекати четрдесет дана, ред је. Али, опростићеш ми – нису, на крају крајева, ни душмани и крвници чекали да добијеш децу, проживиш, осетиш, пропутујеш. Све оно што честитом момку следује, а када би те описивали једном речи, баш би ту одабрали – честитост.
Прећутао бих, седео у тишини са мајком ти и братом, у неверици да више никада нећеш ући у онај Фуоко, насмејан и ведар, да у мрачну и задимљену просторију унесеш светлост и ведрину. Да твој осмех изазове наш. Да нас разбудиш, пробудиш и помериш. Да нас убедиш, онако како сам ти знаш да је свет леп, баш као што си ти био, тврде девојке из краја, а да притом не кажеш ни реч. Али, не могу ти остати дужан. Не теби.
Тог 28. октобра, око 11 ујутру, нису, како су то крвопије и лешинари известили, убијени неки иницијали. Није страдао младић. Страдао си ти, брате. И то није вест – то је туга. Твој живот је био вест, у овом свеопштем сивилу. Ниси ти заслужио да будеш стубац у редовима црне хронике, ни фотографија у дну стране – и нећу им то дозволити, ни сада, ни никада. Тог 28. октобра, ујутру, свет је постао сиромашније место. Много. Сиромашније за једно искрено шаренило, на две ноге, које је разбијало тај проклети мрак. Мрак, који није био вредан ни та да приђе, а који ти је на крају дошао главе. Не стаје мој, наш Стефан у вест, извештај, репортажу. Неће никада ни стати. Превелик је био за све оне који дан о њему покушавају да говоре.
И није страдао ни хулиган, ни проблематичан момак, ни олош. Страдао је, заправо украден нам је, отет, онај који нам је био прекопотребан. Нама, оваквима, просечнима, малим, ниским, никаквим. Исправан, другачији, свој. Ведар, увек на располагању, увек спреман да заштити слабије и обузда јаче. Увек ту за пријатеље, никад кваран, никад склон превари. Један од оних са којим си увек знао на чему си – а то „на чему си“, увек је било на нашу корист, а на твоју штету. И никада се ниси бунио због тога. Не, није био ни хулиган, ни проблематичан момак, ни олош – био је оно што је најтеже било бити у данашње сурово време. Човек. Са баш великим и баш подебљаним Ч. На част породици, мајци, брату, нама пријатељима, крају.
И, не брини, брате, што те разни олоши из разних редакција данас спомињу овако или онако. Опрости им, то им је посао. Најпрљавији керови вазда су лајали на најчистије. Комплекс се то зове и то њих води. Тебе су, брате, водили кодекси. Друга прича.
Био си нам за живота путоказ, сигуран сам да ћеш то остати и после. Стефане, брате, знамо и ти и ја: фарбе су јефтине, а животи скупи. Понестаје нам зидова за браћу. Једна се слика не осуши, а сликамо другу. Гледао бих те, са уживањем, како муваш девојке, уз тај шармантни осмех сваки дан и како ћаскамо. Али, нећу, никад више. Уместо тога, посматраћу те на некој фасади. Јебига.
Ко год те буде сликао, биће му тешко да нацрта осмех – богата, честита душа попут твоје, тешко се преноси на зид. Нека твој лик буде не само подсетник и успомена, него и опомена – нека то буде последњи мурал који ћемо сликати. Толико ти дугујемо, сви. Одмарај ми, брате и не обазири се на зле и ниске језике који причају свашта. Сигуран сам да се и тамо горе смејеш. Пази на нас од тамо, као што си пазио и док си био овде. Бесмртнима и онако није место међу смртницима.
Томо Ловрековић
