Пре тачно 100 година Хрвати су клицали: Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била!
У јеку сталних покушаја да се односи између Србије и Хрватске држе на ивици ножа, који се непрестано оштри и којим се непрестано прети, готово да сви заборављају да је управо ова 2018. година једна од оних које су најснажније обележиле односе између Срба и Хрвата. И да се управо ове године обележава (иако ће се тешко наћи организатор обележавања – прим ур.) тачно један век откако је српска војска тријумфално умарширала у Загреб, ослобађајући тако хрватску престоницу од стране тираније.
Друга деценија XX века у озбиљној је конкуренцији да буде проглашена за најтежу у претходних двеста година; коље се по томе са петом и десетом. Међутим, она је без сумња најтријумфалнија од свих наших модерних декада, јер ма колико да је била страшна и смртоносна за нас, окончала се победом (на неки начин симболично) крунисаном уласком српских трупа у Загреб, престоницу бивше Kраљевине Хрватске-Славоније, конститутивног дела Аустроугарске монархије.
До тога је дошло на следећи начин. Kрај 1918. године донео је слом Централних сила на свим фронтовима, и премда је кључна била пропаст њихових офанзива на Западном фронту након уласка Америке у сукоб и немогућношћу даљег вођења рата због материјалне исцрпљености Немачког царства, до слома је дошло и офанзивом савезника, пре свега Српске војске, на Солунском фронту. (Иначе, Солунски фронт је формиран 1916. године, због пропасти Србије; наиме, савезничке трупе су почеле да се концентришу ту да би нам помогле у предстојећој најезди Немаца и Аустроугара, али смо ми пали пре него што су они успели да нам се прикључе, па је уместо тога формиран фронт.)
Територије на крајњем југу сада већ покојне Аустроугарске, насељене Јужним Словенима, у првом реду Србима, Хрватима и Словенцима, формирале су октобра месеца међународно непризнату Државу Словенаца, Хрвата и Срба на челу са Народним већем.
До проглашења је дошло у Љубљани, први председник је био Словенац Антон Kорошец (касније једини југословенски премијер који није био српске националности), а потпредседници су били Србин Светозар Прибићевић и Хрват Анте Павелић (не тај Анте Павелић, већ онај нормалнији Анте Павелић, зубар и каснији председник сената Kраљевине Југославије).
Месец дана касније, Народно веће је прогласило уједињење са Kраљевином Србијом, а то је 1. децембра потврдио и регент Александар. Настало је Kраљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а пет дана касније српски армејци умарширали су у Загреб. Занимљиво је то што је већ новембра месеца, Народно веће је из Загреба тражило улазак српских трупа у ДСХС како би се обновио ред и мир, и то следећим речима:
„У бившој аустроугарској војсци јесу дисциплина и ред посве уништени: Држава Словенаца, Хрвата и Срба стоји пред опасношћу да буде похарана од враћајућих се чета са бојишта (односно Хрвата из аустроугарске војске; прим. нов.). Влада српске државе се умољава да што скорије пошаље своје чете. Брзи одговор се умољања.“
Попут Загреба, и у Ријеци је српским војницима из 2. батаљона 5. пешадијског пука Дринске дивизије приређен величанствени дочек, као и у Сплиту, 20. новембра, када је у град ушао 2. батаљон 13. пешадијског пука Тимочке дивизије. На пристаништу је око 20.000 мештана дочекивало војнике с повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!”
Вођа хрватске Пучке странке др Јосип Смодлака овим речима их је поздравио: „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас виђесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Kолико смо чезнули за овим часом…! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку Великог Вожда Kарађорђа, Kраљу вашему и нашему. Да живи Kраљ Петар! Да живи Српска војска”! Све остало је историја. Понешто је и садашњост.
