Турске серије су изузетно популарне у Србији, али већина љубитеља ових сапуница, није ни свесна какве се поруке преко ових серија шаљу, и на који се начин се, ако се радња дешава у прошлости, приказује време султана и Отоманског царства.
Вероватно би гледаоцима у Србији слика била јаснија када би погледали најновији турски историјски филмски хит у режији Камила Ајдина, под насловом „Турци иду: мач правде“, који се на екранима у Турској појавио 20.децембра.
Ова историјска драма ће такође бити приказана у биоскопима у САД-у, Канади, Чилеу, Мексику, Аустралији, Јапану, Јужној Кореји, Великој Британији, Немачкој, Француској, Низоземској, Италији, Русији, Јужној Африци, Индији, Индонезији, Малезији, Катару, Азербејџану и Казахстану.
Тако ће и гледаоци у овим земљама имати прилике да се упознају са крволочним Србима предвођеним злим „краљем Лазаром“ које су победили лепи, добри, поштени и морални Турци, верни правом богу Алаху.
Турска кинематографија се већ годинама уназад бави историјским темама, а у овом филму се говори о времену после пада Константинопоља 1453. године, када је султан Мехмед Освајач (владао од 1451. до 1481.) кренуо да покорава преостале хришћанске државе на Балкану.
На његовом удару се наравно, нашла и тадашња мала и немоћна српска деспотовина, која је одбројавал своје последње дане и коначно пропала 1459. Познато је са колико крви су Османлије уништиле и покориле балканске државе, али у овом филму међутим, Турци су приказани као праведни, морални и супериорни Алахови верници, којима се супротставља сулуди и покварени краљ Лазар, који не крије своју мржњу према Турцима и турском султану. Тзв. краљ Лазар жели да створи Велику Србију, док се његови главни витезови презивају Милошевић и Караџић.
„Краљ Лазар“ је приказан као крволочни господар рата, који се куне да се неће смирити док не попије крв из лобање султана Мехмеда, али који завршава као и сви зликовци у сличним филмовима.
Измишљотине и историјски ревизионизам у овом филму су очигледни, па чак и лик „краља Лазара“ није потпуно истинит. Ради се вероватно о деспоту Лазару Бранковићу, сину деспота Ђурђа Бранковића, који је владао тадашњом Србијом и периоду од 1456 до јануара 1458. године, када је изненада умро, пре коначног пада тадашње престонице српске деспотовине Смедерева у јуну 1459.
