Српски народ у Други светски рат, нажалост, улази потпуно обезглављен. Истински вођа српског народа био је најпре краљ Александар I Карађорђевић који преживљава неколико покушаја атентата од стране комуниста, али пада као друга жртва међународног нацифашизма у Европи и то у атентату у Марсеју, кобног 9. октобра 1934. Овог у народу никада прежаљеног српског вођу и у тадашњој Европи вероватно најугледнијег лидера, убијају хрватске усташе и бугарски фашисти, уз помоћ неколико тајних полиција, у првом реду фашистичке Италије и профашистичке Мађарске.
Подсећања ради и стављања судбоносних историјских догађаја везаних за српски народ у контекст, прва жртва међународног нацифашизма био је један екстремни римокатолички клерикалац, националиста и антисемита, аустријски канцелар Енгелберт Долфус, који је током унутрашњих немачких политичких борби на екстремној десници 1933. године забранио ривалску Аустријску нацистичку партију и преузео диктаторска овлашћења. То га је коштало главе 25. јула 1934. када га десеторица немачких нацистичких симпатизера убијају на степеништу зграде владе у Бечу.
Краљ Александар и канцелар Енгелберт Долфус не могу бити различитије личности и политичари, али је потребно да се напомене да их атентат од стране исте руке, без обзира на то што је Долфус био екстремиста, спаја. То омогућује да се донесе ваљани закључак о томе колики је губитак краљ Александар I Карађорђевић био за српски народ.
Након краљевог убиства, који се ужурбаном модернизацијом војске и низом међународних споразума попут ”Мале Антанте” и ”Балканског савеза” визионарски припремао за неизбежан рат са експанзионистички настројеним Немачком и Италијом, са политичке сцене је уклоњен и други истински вођа српског народа, а то је био лидер најјаче предратне политичке странке Радикала и дугогодишњи министар финансија и председник владе др Милан Стојадиновић.
Овај рођени Чачанин, правник и доктор економских наука са Универзитета у Минхену са експертизом у буџетском праву, био је убедљиво најпопуларнији политичар међу Србима између два рата. У врло контроверзној одлуци са елементима државног удара, др Милана Стојадиновића, јасног победника избора из децембра 1938. године, кнез Павле Карађорђевић смењује са функције и ставља га у кућни притвор већ 5. фебруара 1939. по наговору Британаца. У садејству са Британцима, кнез Павле га даље протерује из земље, пред сам почетак Другог светског рата и напада Немачке на нашу краљевину. Он га је 17. марта 1941. тајно предао британским трупама у Северној Грчкој које га даље интернирају у Африку.
Великог вођу српског народа, др Милана Стојадиновића, историја треба да памти по неколико детаља. Без простора да улазимо у појединости, јер се ради о врло комплексној личности за један овакав пост, др Милан Стојадиновић није био одговоран за настанак тзв. Конкордатске кризе из 1937. већ је сам Кокордат са Ватиканом тајно потписао југословенски министар правде Људевит Ауер, директно по овлашћењу кнеза Павла две године пре тога у јуну 1935. и то без знања и овлашћења др Милана Стојадиновића, а тек месец дана по формирању његове прве владе. Када је такав тајни споразум доспео до Народне скупштине на ратификацију 1937. године, тада настаје Конкордатска криза која је једна посебна тема.
Др Милана Стојадиновића српски народ треба да памти најпре по највећем економском узлазу које је наше друштво икада доживело, и то у врло кратком периоду када савременим светом коме је припадала Краљевина Југославија хара светска економска криза која је данас познатија под именом Велика депресија. Као бивши директор најмоћнијих финансијских институција и председник Београдске берзе која је била у великом успону и чија је меркантилна берза одређивала цене за трговину на светском нивоу неколико пољопривредних пороизвода попут шљиве или малине, др Стојадиновић је веома добро познавао економију.
Организовао је велике и добро плаћене јавне радове у надлежности државе попут експанзије изградње пруга у брдским и неприступачним пределима (на пример пруга Билећа-Никшић или Краљево-Косовска Митровица), почео је да гради читаву мрежу нових путева за аутомобиле и камионе који су тек почели масовније да се користе. Проширивао је луке на Јадрану и Дунаву за увоз и извоз, запослио је око 150.000 људи само у изградњи обалоутврда на југословенским рекама и изградњи канала који се и данас користе. Ситним сељацима и средњим земљопоседницима укинуо највећи део дугова повећавши њихову конкурентност и куповну моћ. Његов највећи допринос је напредак индустрије односно снажна индустријализација наше краљевине.
Основао је Клуб индустријалаца који су сачињавали махом домаћи власници капитала попут банака и фондова који су највише из домаћег капитала финансирали овај огроман индустријски успон. Захваљујући његовом настојању, отворена је велика рафинерија бакра поред рудника у Бору, рафинерија олова поред рудника у Трепчи и велика рафинерија алумијума у Шибенику, прва фабрика пластике у Сплиту. Током његове владе подигнуто је укупно 111 потпуно нових великих приватних фабрика и основано преко сто нових индустријских предузећа и то у 92% случајева са домаћим капиталом.
Изграђене су нове електричне централе у близини готово свих градова тадашње краљевине и постављени су нови далеководи. Посебно је заслужан за успостављање тешке индустрије чију су базу чинили, овог пута, државни рудници гвожђа у Љубији код Приједора и Варешу у централној Босни. Свестан стратешког индустријског значаја руде гвожђа, основао је топионицу и ливницу у Варешу и највећу железару у Зеници као месту које се налази између тих рудника, а све је то обједио у једну моћну компанију ”Југострој“ која је била конкуренција ”Сартиду” из Смедерева чији је већински капитал био француски.
У време др Стојадиновића почео је велики замах у авиоиндустрији у девет компанија које су производиле авионе широм данашње Србије, а направљени су почеци у аутоиндустрији у Раковици и Крагујевцу. Заслуге му припадају и у отворању велике фабрике сумпорне киселине и ђубрива ”Зорка“ у Шапцу, а наша краљевина је у Стојадиновићево време производила и своју домаћу локомотиву под именом ”Сава“ и тиме се сврстала у ред само неколико земаља у Европи које су производиле своје локомотиве.
Клуб индустријалаца је улагао и значајна средства у културу, па тако ниче низ установа културе од музеја до позоришта широм краљевине. Стопа описмењавања становништва је у његово време била највећа у Европи јер је обавезно основно школовање од четири разреда већ дало резултате, пошто су се у одређеним крајевима наше краљевине муслиманске жене по први пут описмењавале и стицале образовање, а готово свако село је добило основну школу. Само је 1936. године у сред Велике депресије у свету, економија Краљевине Југославије забележила стопу раста од 14,3% што је највећа стопа раста наше економије икада забележена. Златни динар је био једна од најстабилнијих валута на свету, а златне резерве Народне банке су достизале рекорде.
Но, оно по чему највише српски народ треба да упамти свог вођу из 1930их година и највећег председника владе у својој историји јесте изузетно паметна спољна политика. Њене основе биле су чврст договор са Словенцима и босанско-херцеговачким муслиманима, на тај начин потпуно маргинализујући антијугословенски настројене Хрвате и директан споразум са Италијанима. Немце које је одлично познавао је врло паметном политиком држао на дистанци позиционирајући нашу краљевину да развија готово искључиво економске односе, док је политички и културно у потпуности припадао западу, односно Француској и Великој Британији.
Нажалост, др Милан Стојадиновић није био довољно моћан, што се и не може у демократској држави, те није могао себе да заштити од самовоље кнеза намесника Павла Карађорђевића. Уклањањем др Стојадиновића, закључује се најпре споразум Цветковић-Мачек 26. августа 1939. године о формирању Бановине Хрватске на уштрб српских делова краљевине, који никада није усвојен у Народној скупштини, већ је сведен на ниво уредбе владе. Чак је Краљевина Југославија приступила и војно-политичком савезу Сила осовине 25. марта 1941. што представља кршење свих принципа политике коју је успоставио др Милан Стојадиновић.
Његов живот је врло занимљив и ту има јако много епизода од тога како је помогао црногорском четнику Благоју Јововићу да изврши атентат на хрватског поглавника Анта Павелића у Буенос Ајресу, до тога како је поставио први јавни кајрон са најновијим вестима у Европи на згради данашње ”Борбе” по узору на Тајмс Сквер у Њујорку, што је пренео када је као председник Београдске берзе чије је седиште било у данашњем Етнографском музеју на Студентском тргу ишао у званичну посету њујоршкој берзи на Вол Стриту. Ту је свакако и прича о томе како он био један од бројних Срба који су се након повлачења кроз Албанију оженили Крфљанкама-Гркињама које су довели у Београд.
Срби, памтите своје великане које су комунисти намерно клеветали и покушавали да их избију из нашег колективног сећања!
