Много шутог и рогатог се последњих неколико недјеља окомило на нашег брата Александра Г. Лукашенка, јединог свјетског лидера који је 1999. године дошао у бомбардовани Београд, да нас подржи. Последњих дана у свјетским медијима навелико се прича о наводном почетку бјелоруског Мајдана и масовним протестима у Минску.
На улицама Минска носи се злокобна песница колонијализма, иста она под којом је нашој земљи 5. октобра 2000. наметнут неоколонијални статус. За разлику од београдске црно-бијеле, песница из Минска обојена је у црвено-бијелу боју, боју заставе нацистичких колабораната из II свјетског рата. Заиста идилично на изгледају помијешане заставе ЕУ и нацистичких колабораната Бјелорусије, измијешане на протесним поворкама по улицама Минска.
Прво што је Александар Лукашенко урадио након тријумфа са 80% подршком у другом изборном кругу далеке 1994. године, било је враћање црвено-бијеле заставе колаборације на сметлиште историје. Његови претходници су управо ову заставу непосредно по осамостљењу Бјелорусије 1991. прогласили за државну.
Застава колаборације није једнима сличност са тадашње Бјелорусије и данашњег Монтенегра, сличност је спроведена пљачкашка приватизација и постојање свемоћног мафијашког система. Пљачкашку приватизацију Лукашенко је по доласку на власт прогласио незаконитим, а за неколико мјесеци одлучном акцијом мафијашки систем је успјешно искоријењен.
Формални повод протеста међутим не помиње нико. Звучи невјероватно, али то је Закон о опорезивању „тунеядств“ – у преводу добровољне незапослености. Дакле, ови што протестују против Лукашенка то раде, јер уколико одбију позив са бироа да раде у струци, мораће да плате порез. Увођењем овог закона бјелоруска власт настоји да обезбиједи равномјеран регионални развој, да они који не могу да се запосле у Минску и великим градовима, буду мотивисани да своја егзистенцијална питања ријеше у мањим мјестима.
Наметање оваквог закона индиректна је потврда да незапосленост не представља категорију у Бјелорусији. Тамошњe стопе криминала и корупције најнижe су у Европи, чак ни ови што протестују Лукашенка не оптужују за корупцију. Бјелоруси имају најниже трошкове живота у Европи, а доступан им је и најефтинији бензин на континету. Школство и здравствена заштита становништва задовољавају свјетске стандарде. Слично је и са екологијом, Минск је недавно проглашен за најчистију престоницу Европе.
Највећи квалитет тамошњег друштва представља чињеница што све битне фабрике отворене у вријеме СССР-а и даље функционишу. Производи попут трактора Беларус и тешких камиона Маз и Белаз, конкурентни су на свјетском тржишту. У Бјелорусији је развијен је и ИТ сектор, баш тамо је конструисан “Viber“. Пољопривреда из године у годину повећава своје приносе, a ова земља је данас један од свјетских лидера у извозу хране, у односу на број становника.
Преко 1500 км аутопутева, 1200 је изграђено у вријеме Лукашенка, бесплатно је за домаће грађане. Велика средства власт је последњих година усмјерила на борбу против бијеле куге. За прво дијете држава обезбјеђује 10.000, за друго 20.000, а за треће 30.000 долара подршке у периоду одрастања. Мајкама је такође гарантовано породиљско одсуство у периоду од три године.
Намеће се питање како је све то горе наведено могуће? Могуће зато што у Бјелорусији не постоје олигарси, тајкуни и милијардери. Тамо практично нема мултинационалних компанија, а оне малобројне морају да поштују строге бјелоруске социјалне законе. Могуће је, јер је друштво које створио предсједник Лукашенко подређено потребама малог човјека, а не бизнис елити, што би рекао наш премијер Душко Марковић.
Бјелорусија је данас практично једина независна мала земља у Европи. Поред дводеценијског непријатељства Запада, Лукашенком у последње вријеме нијесу задовољни ни у Кремљу, јер Бјелорусија води потпуно независну спољну политику. Бјелорусија није признала Абхазију и Јужну Осетију, а по питању Крима је неодређена. Одбила је такође да одређене фабрике и ресурсе прода руским олигарсима. Због тога последњих мјесеци против Лукашенка води се слична кампања, као и против Виктора Јануковича у октобру и новембру 2013. Пребацује му се, као својевремно и Јануковичу “неискреност“ у односима са Русијом. Шта је алтернатива “неискреном пријатељу“, имали смо прилике да видимо у Украјини.
Зато издржи брате! Издржи због твог народа, који 80% уз тебе. Издржи и због нас малих људи, који широм свијета сањамо да једног дана дочекамо друштво социјалне правде!
Извор: in4s.net
