Ко је Хрват и хрватског рода наравно да треба да се радује успеху своје репрезентације и навија свим срцем за своје. Они због победе над Русијом и треба да уживају, јер њихови су победили и направили огроман успех. Ја само не могу да разумем људе из Србије и Србе а ла Ђовак (Новак Ђоковић), потом људе попут излапелог Милојка Пантића и многих других, који навијају за сусједе. Југословенштина и југоносталгија, мазохизам, аутошовинизам, стокхолмски синдром итд, као и енормна глупост су изгледа неизлечиви. Донекле може бити разумљиво ако је неко из мешовитог брака, па навија по једној линији за Хрватску, мада после свега што се дешавало тешко је не бити или-или и баштинити навијање и за Србију и за Хрватску нпр., јер је то морбидно, неспојиво, и у сваком смислу то су два света.
Посебно су интересантни ови криптојугословени под аполитичном паролом како само навијају за добар фудбал. У античком свету би се такви вероватно називали идиотима. Наравно да је све политика, па и то што ће НДХ нпр. пласман у полуфинале славити уз Томпсонове песме. Све је политика. Поготово светско првенство на коме се представљају државе!!! Шта уопште значи што је неко комшија и сусед, ако ти је лош и најгори? Какав је то аргумент типа навијам за комшије или за добар фудбал? Свако ко се иоле разуме у фудбал и страсно га прати зна да су то са навијачког аспекта пресмешни аргументи. А врло је вероватно да многи од тих који навијају за комшије, са својим правим комшијама годинама не разговарају због неке тривијалне глупости или неке имагинарне међе од пола метра око које су се на крв и нож посвађали! Код дела нашег народа супротстављање принципу да комшији цркне крава, изгледа да важи само када је у питању навијање за фудбалске репрезентације. А да ли би вашег личног комшију, правог суседа поштовали, ако би вас тукао, пљачкао, ко зна шта вам све годинама ружно радио, али само ето због тога што вам је ипак комшија би га уважавали или можда зато што је добар мајстор, бравар, или је и сам некада тренирао, био перспективан и играо је добро фудбал? Нешто мислим да би истим тим људима који навијају за Хрватску у реалном и личном животу праг толеранције према суседима био далеко нижи.
Можете да имате колико хоћете личних пријатеља у Хрватској, може тамо да има много добрих људи, као што ће и међу нама Србима увек бити и лоших. Можете да будете пријатељ са неким оданде и наравно да не треба да мрзите људе из Хрватске само зато што су рођени као то што су. Али, не морате никоме да се додворавате са својим мултикулти комплексима тиме што ћете навијати за екипу која представља државу наследницу најзлогласније за нас у историји – НДХ. На државној и политичкој равни, пак, не смеју се имати никакве илузије. Неке силнице историје су неуништиве и јаче и од воље најдобронамернијих обичних људи, а у смутним врменима често и ти обични добри људи, попусте, па се покажу као не баш тако добри – јер свако иде низ длаку своме.
Наравно да не треба мрзети и да нису сви Хрвати лоши. Али, држава Хрватска као таква, за нас Србе и Србију и њихова политика је еманација зла и то само будала може да се прави да није тако. Зашто је то тако, па ваљда знамо сви. Односно зашто је – и нема баш рационалног објашњења, сем можда у психијатрији, али да ли је то тако или није – у то не може да има сумње нико ко има бар два грама мозга. Да ли то значи да треба да будемо у некаквом вечитом стању мржње и рата са њима? Наравно да не. Али, са њима немамо право ни на наивност, глупост. Сарађивати онолико колико морамо и на бази чистог реципроцитета. Без икаквих илузија, патетике, глупих и лажних излива емоција у стилу па ко нас бре завади и слично. Браћа нити смо икада били, нити смо, нити ћемо икада бити. То је чињеница, свидело се некоме или не.
А као обични људи и навијачи, можемо барем да не будемо будале које навијају за екипу која представља државу Хрватску – а то ће рећи да Модрић, као и иначе према нама веома коректан Ракитић, и екипа – представљају и Томпсона, и Олују и Бљесак, као и све оне који се окупљају у Блајбургу, да не идемо још даље у прошлост. Можда нико од њих лично није такав, али кад играју за репрезентацију, зна се за кога играју и шта та држава и политика представљају. Знамо и да своје успехе у свлачионици воле да прославе уз Томпсона, као и да неки од њих сваке године величају Бљесак и Олују. Но, битно да они играју добар фудбал, зар не? Kao што није битно ни да ли је неко екстремни проусташки ЦИА-ш, ако је син једног од ,,највећих југлословенских уметника ’’. Језуитским методама, ако мало промени наступ, уз пар добрих речи, заборавићемо му све и опростити и пустићемо га чак да нам дели савете и соли памет!
Браћо, Срби, после свих ових деценија страдања не будимо више никада наивне будале. Почнимо од малих ствари, које ништа не коштају да их у себи променимо – да када искористимо своје слободно право да навијамо за кога хоћемо не будемо глупи и да не навијамо за државе које су екстремно антисрпски настројене, чак је и антисрпство њихова главна државна доктрина. Подигнимо глас, и да бисмо их освестили, аргументима исмејмо оне који то раде, навијају за сусједе, и поручимо им метафорички и жаргонски – посебан круг пакла за све Србе који навијају за Хрватску! И, у полуфиналу, навијајмо за Енглезе, иако су нам и они много остали дужни кроз историју, а и даље нам не дају мира. Ипак је то Горди Албион и колевка фудбала, зар не?
Урош Николић
