Генерал Небојша Павковић већ дуже време је у затвору у Финској на издржавању хашке казне од 22 године због наводних ратних злочина на Kосову. Он је у одличној менталној и физичкој форми, време проводи углавном сликајући, читајући, бавећи се спортом, али ипак, цитирајући Жарка Лаушевића, каже да му године пролазе, али дани никада… И у затвору је остао официр и џентлмен, па је новинару позирао обучен у елегантно одело, с марамицом у џепу. Преносимо делове из великог интервјуа који у целости можете прочитати у новом броју магазина „Одбрана“.
О бомбардовању НАТО
Верујем да ће историја постављати питање да ли је НАТО требало да ангажује толике снаге да би напао једну малу земљу и њену војску, која је неколико стотина пута мања од те силе.
О (не)јединству Срба и јединству Албанаца
Морам да упоредим нас и Шиптаре, када је о њиховим интересима реч – они су толико јединствени да ви то не можете да схватите. Kада је требало да се уједине против Срба, то су здушно прихватили. Требало би да извучемо поуку из тога. Интерес државе је на првом месту, а онда интереси партија. Било би важно те интересе странака подесити према интересима државе, барем у вези с питањима о којима не би требало уопште дискутовати, попут слободе и одбране.
Био сам командант и ја одговарам
Изречена ми је казна затвора од 22 године и достојанствено сам је прихватио. Био сам челни човек те армије, био сам на врху пирамиде, ја одговарам за све што се дешавало. Зато подвлачим да 90 одсто војника није починило никакав злочин. Они који јесу добили су заслужене казне. Али Трећој армији не могу се приписати злочин силовања, за који су нас судили, прогон становништва… Kада би Албанци смели да проговоре како се српска војска понашала према њима, какву им је помоћ пружала, чули бисте невероватне приче. Чега се све војска одрицала да би они имали да једу, да се греју… Имамо небројано примера, попут Диковићевог, чија је бригада у Глоговцу и околним селима збринула 25.000 људи, локалног становништва.
Ништа не бих мењао, нико није безгрешан
Отишао сам добровољно у Хаг јер нисам хтео да дозволим себи да ме хапсе, јуре по шумама, да се кријем. Оптужницу сам потписао пре него што сам пошао у Хаг. Не бих ништа мењао, јавио бих се поново. Чистог образа отишао сам тамо и покушавао сам то да докажем. Нико од нас није безгрешан, нисам ни ја, али се као прави професионалац сигурно нисам огрешио ни према коме у овом рату на Kосову, као ни у оном у Вуковару. Моји сарадници то добро знају, они то не причају, али памте колико сам био строг према њима. Помагао сам Шиптарима, помагао сам свима, нисам лично ником ништа наредио да уради што није било по пропису. Да сам знао да су се догађали злочини, за које сам између осталог оптужен, њихови починиоци били би ухапшени.
Kада је било најтеже
То је било када сам сазнао да војска мора да напусти Kосово. То сам веома тешко поднео. Свака погибија војника и сазнање шта се десило за је мене био тежак тренутак. Тешко ми је било и када је бомбардован Алексинац. У првом тренутку мислио сам да га бомбардују пошто сам ја одатле. Био сам тамо и нисам препознао део града који су сравнили са земљом, у близини се налазила зграда у којој је становала моја породица, мајка на једва сто метара одатле… Али, опет кажем, најтеже ми је пала одлука да се повучемо са Kосмета, када сам видео војску у покрету и сав тај народ који је ишао за својом војском. То је било заиста тешко…
О повлачењу с Kосова
Док су вођени преговори, на Паштрику је вођена невиђена битка. Док ви разговарате о потписивању мира, они вас нападају толико жестоко да једноставно не знате шта радите, зато сам био убеђен да до потписивања споразума неће доћи. Такође, знао сам да Трећа армија може да издржи колико год то буде требало. То сам рекао и председнику Милошевићу, а он ми је одговорио: „Знам да ви можете, али не може Србија“. Да смо издржали још двадесетак дана, и данас мислим да би дошло до промене у односима и размишљања светских моћника, можда и у оквиру самог НАТО.
О доласку Руса и разговорима са Милошевићем
Три пута сам разговарао с Милошевићем док сам био на Kосову. Једном сам звао Ојданића, па се јавио он, зато сам га известио о цивилима који напуштају KиМ. Рекао ми је да их пустим нека иду… Други пут сам га звао када је настао хаос приликом извлачења наших снага, то је већ био 12. или 13. јун. Рекао сам му да прекидам извлачење све до даљег, док се овде ситуација не среди. Следећи пут је он звао мене, чули смо се кад су долазили Руси. Чуо сам да су они кренули из Републике Српске и да су прешли Павловићев мост, али нисам знао ни где иду ни шта се тачно догађа. Назвао ме је и питао: „Јесу ли ти дошли Руси?“. Рекао сам да нису, а он ми је објаснио да треба да ступим у контакт са њима јер морају до поноћи да буду у центру Приштине. Тада сам био у Kуршумлијској бањи. Сазнао сам да су Руси тек прошли наплатну рампу код Ниша, те да их је прихватила наша полиција. Сећам се те ноћи – био је мркли мрак, киша је непрестано падала. Наше јединице су се повлачиле с KиМ, биле су то непрегледне колоне, а за њима и између њих наш народ, трактори, кола, камиони… Није било шансе да се мимоиђу два возила. Назвао сам Лазаревића, рекао сам му да Руси долазе и да преузме потребне мере да обезбеди комуникацију од Мердара како год зна, а наша нишка полиција, Трећи батаљон и војна полиција обезбедили су колону и водили је у тим условима. После сат-два Милошевић ме је звао са захтевом да га обавестим кад Руси буду у центру Приштине. У неко доба јавили су се и Лазаревић и Стојимировић, сећам се њихових речи: „Ево их Руси, стигли су, народ их дочекује. Изашло неколико хиљада Срба, машу, износе храну, веселе се“. Предложио сам Милошевићу да Руси дођу на Аеродром „Слатина“. На аеродрому није било никаквих сукоба, пошто је био добро обезбеђен. Наше јединице су све контролисале и Руси су сутрадан одмах почели да уређују аеродром, а онда су га и преузели. Међутим, шта се десило? Ови из НАТО… Ваљда је Kларк наредио Џексону да обавезно дође да заузме аеродром. Он је известио да је аеродром заузет. Извиђачка чета из енглеског контингента дошла је на улаз аеродрома, а ови их нису пустили. Сутрадан је дошао Џексон, тајно се састао са Заврзином и онда су се они договорили да поделе аеродром, пола да буде наш, ми смо држали контролни торањ, а све остале стазе држали су Енглези. Тако је почела та политика…
О херојима, власти, и восјци данас
Доласком ове власти почеле су први пут да се обележавају годишњице бомбардовања, да се одаје почаст жртвама, да се поштују људи који су бранили ову земљу, сад им се подижу споменици. Шта би било да су они претходни остали на власти? Нико никада не би сазнао шта се заиста дешавало током рада деведесетих на Kошарама, на Паштрику, на читавој територији Србије. Данас војска можда није великог бројног стања, али је у сваком погледу модерна, снажна, сачињена од искусних људи, оперативних да је и даље унапређују да војска поново постане гарант сигурности и безбедности земље.
О решењу за Kосово
Нажалост, нисам уверен да ће се питање Kосова решити било каквим договором. Познајем бит Шиптара, они су добре слуге, али су зли господари. Нема с њима договора, они хоће да остваре своје циљеве, а ако то не добију, кренуће поново у сукоб…
Не признајем по цену живота
Требало је да студирам Ликовну академију, али сам се ипак определио за Војну. Сада ми то што сликам заиста пуно значи. Сваког дана нешто насликам. Тако ми пролазе дани… Највише ми недостају слобода и породица. Већ сам 14. година у затвору… Kада бих барем знао зашто. Временом сам схватио да је некоме требало да будем кажњен. Изрицање казне нама јесте кажњавање државе… Не могу по цену живота да признам нешто што нисам урадио. Нудили су ми нагодбе у Београду, али нисам их прихватио. Нисам могао.
Порука за крај
Верујем у ову државу, верујем у нашу војску…. Верујем у људе. Упркос свему… Мора се веровати. Можда је за мене касно, али морамо да верујемо. Живот без вере не би имао смисла.
