Присуство српских четника у поречким и прилепским селима средином 1904. године олакшало је живот тамошњем становништву. Због тога је српски конзул у Битољу инсистирао код власти у Београду да се поред војводе Мицка Крстића у поменуте крајеве пошаље и војвода Риста Цветковић Девички, како Крстићева чета не би била једина и како би у случају Мицкове погибије имао ко да брани српски живаљ од бугарашких насртаја. Оперисање четника војводе Мицка имало је успеха.
Током лета 1904. године његова чета окупила је више од 30 људи и постала велика препрека ширењу пропаганде ТМОРО-а у Поречу. Због тога је по бугарској директиви руководилаца унутрашње организације, Мицко Крстић морао бити ликвидиран. Налог за извршење тог задатка добио је војвода Ђорђе Сугарев. Али судбина се поиграла. За то је највише заслужан и сам војвода Мицко Крстић.
Уплашени култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО су кренули у напад на Мицка октобра 1904. Чете Георги Сугарева напале су га код села Слатина у Поречу. Уместо да Сугарев по плану ликвидира српског војводу, Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробио старешину Унутрашње организације, Дамјана Груева иначе веома битног сарадника његовог несуђеног џелата.
Овај догађај узбудио је не само руководство ТМОРО-а већ и званичне представнике Кнежевине Бугарске. Сваки покушај ликвидације војводе Крстића је обустављен док су моментално употребљени сви механизми и дипломатски канали како би Груев био ослобођен. Након месец дана заробљеништва Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе. Српски четници су га довели Јовану Ћирковићу који га у Скопљу предаје Ђорђу Николову, истакнутом члану ТМОРО-а.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
