Или после обуке изиђемо на обалу и посматрамо рибаре. Понеки пут им се и војници придруже и онда заједно вуку мрежу. Са нестрпљењем чекамо када ће се мрежа појавити. Већ мање рибице искачу из воде, која је усталасана. У њој као да се нешто роји, рибари сада све брже повлаче ужета, неки притрчавају води и задижу крајеве мреже. Вода се наједном залепрша. Хиљадама морских животиња, необичних и чудних, гамижу сумануто, у страху од светлости и ваздуха. Једне се преврћу и скачу, друге се заглавиле у мрежи. Има их већ угушених, изврнуле се и трбушна страна им се беласа. Рибари ваде журно нека чудовишта па их трескају о земљу. Или извлаче некакву блатњаву гужву, састављену из сраслих лоптастих облика, као јаја, онда их поре и халапљиво једу неку жуту, масну и љигаву материју. Гледамо их са отужним изразом лица. Они нуде и војницима. Али војници се нећкају. Једном само приђе поднаредник Груја, колико да проба. Али одмах испљува, мљаскајући устима као да се гади.
— Пих, славу му, смрди на карбол…
Рибари подсмешљиво гледају војнике, и чуде се како не знају шта је сласт.
— Е, мој брајко — прича посилни Исајло — не знају они ни шта је крменадла, ни печено прасенце, ни ћурка, већ знају само за ову смрдљиву „манџу“, па мисле — ништа лепше.
и онда почињу приче о гозбама и заветинама… Притиснути личном невољом, дуго се нису сећали својих кућа и старих обичаја. Ово им је сећање сада драго. Али говоре само о пријатним доживљајима. Јер они још увек подсећају на оне тешке болеснике који се лагано опорављају после неке мучне болести. Срећни су што су остали живи, а за патње и муке не воле да чују.
Слушамо већ увече и трубаче из неког пешадијског пука, како свирају повечерје. Војници радо слушају овај трубни знак, пошто их подсећа на она стара времена, у кадру. У почетку су се трубачи мучили и повечерје је личило на неку тугованку. Али сад су се већ извежбали.
— Но — рече једно вече потпоручник Драгиша — истераше једва до краја.
А месец велики, сребрнасто сјајан, помаља се иза брежуљака, и блага светлост разлила се преко лимунових и наранџиних поља и маслинових гора. Осећа се однекуда и дах лимуновог цвета… Са мора допире лаки шум таласа. У даљини цвиле шакали. Агаве вечито укочене и троме. И међу њима стражар из неког шумадијског села.
— Лепа је ово земља, али некако једнолика и тужна…
Навикло је наше око на разноврсност, а ово стално зеленило замара.
— А и људи су некако чудни… Иако је природа раскошна, свет је убог. Задовољава се са дветри маслинке и печеном рибицом.
— Јест, богати, гледам их ономад, кад навалише на она „јајца“ што их повадише из мора. Ја хтедох да повратим, гледајући их само — каже потпоручник Живадин.
Море да сте их видели кад су јели шкољке… А онај зејтин смрди, да се угушиш. Један још узео љуштуру шкољке и срче оно смрдљиво уље… Пих! и капетан Војко пљуну.
— Ама, бре, какве су ово џукеле што по целе ноћи штекћу? — пита капетан Вела. — Једне ноћи чујем, па помислих, откуда ова деца ноћас…
— То су шакали.
— Пази, богати!
— А да ли су колики? — пита потпоручник Средоје.
— Па… отприлике као коњ — упаде капетан Душан. — Шта мислиш, побратиме, и ти си их видео? — обрати се Душан Луки.
— Тако… можда нешто мало већи. Али дају се лако дресирати. Ја сам их видео у Крфу како вуку кола.
— Је ли могуће, људи! — чуди се Средоје.
— Јест, богати. Енглези их запрегну у топове. Вуку као але! — причао је Душан. Уто се Живадин гласно насмеја. — Пази га, он не верује — и Душан муну Луку: — А ми смо прошли поред њихових штала.
— А где су? — пита љубопитљиво Средоје.
— Близу… нема четири километра одавде.
Живадин се пригушено смеје. Почесмо и ми остали.
— Е, знаш шта је, претерасте! — вели, смејући се, капетан Веља. — Хајд што рекосте да је шакал као коњ. То је још и могао да прогута. Али, мајку му, где вам пада на памет да шакал вуче кола, па још и топове!
— Море, прогутао би он и то, да се овај амза није смејао вели готово љутито Лука.
— Ко веровао? — брани се сада Средоје. — Видео сам ја одмах.
— Море, батали, ишао би ти сутра четири километра да тражиш шталу шакала — додаје Душан, док се остали смеју.
Онда се обрати Живадину:
— Како си то, бре, неозбиљан, па мораш да се смејеш! Ти си нам још једном тако покварио план. Њега, побратиме, морамо да искључимо.
— Па враг би вас знао кад говорите истину, а кад лажете. Ви увек имате исту мину на лицу.
Такви су се разговори све чешће водили. И поред све опрезности, ипак су многи поверовали извесним причама и онда им се сутра смејао цео пук. То нам је била једина разонода. Причали смо, разговарали смо се и, ако не бисмо измишљали, онда бисмо ћутали, или бисмо падали у носталгичан занос. Јер у свима нама тињала је скривена туга за кућом и породицом. Плашили смо се да то јавно изразимо. Старији официри, који су били издвојени у мањим командама, подавали су се мислима и често их је обузимало песимистичко расположење. Они су стално јадиковали и претурали ствари по сандуку, тражећи тако понеку драгу успомену.
А ми смо пили и смејали се…
(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Просвета, Београд, 1918.)
Преузето са: Приче из Великог рата
