Апокалиптички страх од Русије, који тресе Запад и прети да склизне у свеопшту катаклизму храни се великим делом из Уједињеног Краљевства и ноћних мора којих ова држава не може да се ослободи већ готово два столећа: и данас британска русофобија стоји тамо где је стајала на Берлинском конгресу 1878, не допуштајући предах ниједном народу, ниједној земљи. Она захтева да се цео свет стално сврстава иза њених фиксидеја.
Покретна слика игра овде главну улогу. Британска искуства у областима филма и телевизије без премца су у Европи. Врхунски занат никада није био у питању јер са Острва увек долази најуверљивија, технички супериорна говорећа слика. То што се иста све чешће користи у сврхе директне политичке манипулације другa је ствар. И овде Енглези воде коло: нема бољих у вештини лагања и спиновању. Обе ове особине красе и последњи светски успех британске телевизијске индустрије, мини серију Чернобиљ (пет епизода), која тек што је изашла из атлантске копродукције „ХБО-Скај“ а већ је проглашена најбољом у целој 2019. години. Постала је апсолутни хит, који је већ помрачио славу Игре престола и који систем оцењивања водећег светског портала ИМДБ већ недељама држи на недостижних 9,7, од тога последњу епизоду, под насловом Вјечнаја памјат на 9,9 – што је највиша оцена икада дата једном телевизијском производу! „Застрашујућа, узбудљива, срцепарајућа“ каже за серију писац Игре престола Џорџ Р.Р.Мартин, најављујући велики број „Емија“ за конкуренте!
СПИН ЦИЉА ПУТИНА
Нема сумње да ова серија представља врх професионалног умећа, под чиме се, пре свега, подразумевају промишљен, добро скројен сценарио, вешта карактеризација и добро погођени ликови, чиста и прецизна режија, сјајно паковање продукције у епоху и изнад свега глумци, најбољи могући „кастинг“, као и низ кључних компоненти постпродукције (нарочито режија и дизајн звука, који се не без разлога у стручним круговима називају „енглески тон“ и сматрају најбољим на свету). Изглед и амбијент совјетског друштва уочи Горбачовљеве „перестројке“ готово да су аутентични, будући да се ништа осим газде у Литванији, где је ова серија снимана, од онда није променило. Фикција збиља делује докуметарно. Све то функционише до пред сам крај серије, када долази до расплета. Један знак питања, међутим, стоји од самог почетка: до које мере се може игнорисати радијација која зрачи из једра овог пројекта? Она је заиста злоћудна и прогресивно се увећава њеним радијусом.
Такође нема никакве сумње да је реч и о врхунској идеолошкој манипулацији, насталој на крилима неизлечиве британске русофобије после бламаже са Скрипаљевима и жудње Терезе Меј за ратовањем по Сирији, (на шта, ономад, није насела већина Британаца). Да, реч је о острашћеној антируској – не антисовјетској! – пропаганди. Кад кажемо „врхунској“ то значи да свој циљ настоји да оствари дистрибуцијом опробаних пилула хумане, „општељудске“ нарави: средствима нежног спина.
Енглеска телевизијска уметност збиља иде корак испред ненормалне политике своје земље (у ствари целог Запада, затрованог „дубоком државом“). Она је у стању да изнедри далеко ефикасније учинке у хибридном рату него што је трапава, дакле сасвим контрапродуктивна атлантска државна пропаганда, коју смо недавно видели на делу поводом европске премијере филма Балканска међа. А да је у питању не антисовјетска (коме је сад до тога!) него права антируска хистерија, указао је недавно Марко Танасковић: „Британска серија, иако формално говори о совјетском времену и комунистичком државном апарату, заправо суштински ‘циља’ данашњу, путиновску Русију“, јер развија и надограђује „добро познати наратив о тоталитарном и дубоко корумпираном државном и друштвеном моделу који је иманентан руском и источном типу човека … Последице живота у таквом олигархијском и деспотском систему су стални страх од репресалија, велике неправде, јавашлук на сваком кораку и опште траћење људских потенцијала“.
Упркос сношљивијем наративу, то је, дакле, исти, класични русофобни стереотип. Општу корупцију и отупелост, лењост, пијанствовање и тоталну апатију као знаке система већ смо гледали на екрану и није било већих изненађења, ваљда зато што смо и сами некад пролазили кроз сличне благодати. Зато више нема смисла враћати се овим сликама, као видовима мрежног рата, чији је тв Чернобиљ показни пример. Боље је да сада представимо три међусобно повезана нивоа на којима функцоионише ова русофобна матрица.
„ВИ СТЕ ДРЖАВНИ ЗЛОЧИНАЦ!“
Први бисмо могли назвати геополитичким. Чернобиљска катастрофа резултат је и последица пропасти целог совјетског система и ту се одмах цитира Михаил Горбачов (који треба да је нешто слично и изјавио). Горбачов је, иначе, испао главни губитник у геополитичкој ујдурми Чернобиља: учинио је све што је од њега тражио Запад, поднео исцрпан и углавном тачан извештај, признао пропусте, одговорне извео пред суд, пружио руку коју је Запад као прихватио, а онда га, свом снагом, повукао у амбис. И сада га углавном ружи за све совјетско, све руско чега може да се сети. Чак и западни критичари замерају што у овој серији Горбачов много више личи на Стаљина него на миљеника Запада, аутора „перестројке“ и „гласности“, које је у великој мери компромитовала чернобиљска катастрофа. Совјетски генсек припада, дакле, главном шаблону давно замишљене осовине зла без обзира што је клечао пред надмоћним Западом, чиме je готово еротски кулминирао атлантски его. Пропаст Горбачова је слика катастрофе совјетског модела, који се, по Мејзелу, не може ни поправити ни побољшати, јер је грешка Чернобиља дубоко уграђена у систем.
Цела Евроазија и нарочито сибирски ресурси погођени су овом ендемском грешком, они се морају потчинити контроли „развијенијег“ света, тачније поделити с њим, што је била суштина доктрине Бжежинског и после његове смрти, његове верне прислужнице Олбрајт. Ето, та геополитичка Magna Cartaстоји у позадини чернобиљске драме. Али како је завршила њихова велика шаховска партија? Од целе планетарне ујдурме остао је ветар, који се злокобно вије украјинским пространствима. Где су сада мистер Збиг и зла Медлин? А где је Сибир и његов гигантски резервоар? Довољно је само мало загребати испод алтлантистичког омотача па опипати труло језгро ове геополитике, која је на крају изашла на ништа, осим што се сада, после тридесет и кусур лета, прегања о истини, лажи и лањским снеговима.
„Горбачов, једноставно, није држао ствар у својим рукама“ каже данас генерал-мајор у пензији Николај Тараканов, који се највише истакао у херојском санирању чернобиљског инферна, али није добио звање Хероја Совјетског савеза, јер је том истом Горбачову скресао у лице целу истину. „Ви сте, Михаиле Сергејевичу, државни злочинац. Били сте дужни да свим средствима зауставите пропаст и очувате државу“. „Бојао сам се крви“ одвратио је на то Горбачов. Овај разговор Тараканова као да је са последњим совјетским вођом водио цео руски народ. Он данас изражава суштину онога што о Горбачову и његовом делу, као и делу његових непосредних наследника мисли руски човек.
Али то је већ друга прича. Вратимо се стога осамдесетпетогодишњем генералу Тараканову, који не крије свој углавном позитиван однос према ХБО серији и начину на који га је у њој представио шкотски глумац Ралф Инесон. Али Тараканов има и листу замерки. Није било никаквих „биоробота“, нити убијања животиња у граду на начин на који је то приказано, рудари нису радили голи, алкохол је био најстроже забрањен… Али главна замерка му је да се у серији не види величанствени подвиг читавог совјетског народа непосредно после нуклеарне катастрофе.
САБОРНОСТ И ЖРТВОВАЊЕ
Није баш тако. Рекосмо да је наратив Чернобиља „острашћен“, али не и заслепљен. Мејзел не може да не призна, а тиме и покаже, узвишеност жртве стотине хиљада руских људи, који су се свесно излагали животној опасности током санирања катастрофе. Тројица добровољно силазе у подземни лагум и ручно испуштају смртно контаминирану воду. Стотине рудара из далеке Туле пријављују се за прокопавање тунела испод реактора под немогућим условима, што и успевају, на опште изненађење совјетских власти, које немо аплаудирају. Пилоти хеликоптера готово да се спуштају у радиоактивну рупу затрпавајући је тонама сувог бетона. Када немачки и други роботи цркавају због јаког зрачења, физичар Легасов, главни јунак Чернобиља, предлаже „биороботе“, тј. живе људе које треба осудити на смрт, да би се од крхотина реактора очистио кров реактора; гeнерал Тараканов тада доводи батаљон пешака, тачно им објашњава ситуацију и ослобађа их војне обавезе; цео батаљон се пријављује добровољно и под нарочитим условима потпуно очисти кров. Без роптања, 300.000 људи, жена и деце сели се из околине Чернобиља у друге крајеве земље за мање од недељу дана без велике драме, са пригушеном сузом, као њихови преци у духу легендарних ратних подвига.
„Било је као 1941, само још горе“ сећао се Легасов. Ништа слично не видесмо поводом Фукушиме и других атомских хаварија за које не беше одговоран руски репресивни систем. Има ли народа на свету који се овако понео према последицама катастрофе до тада невиђених размера, непознате у искуству целе планете? Такав колективни етос, које зналци руског света називају саборношћуи које у души народа постоји од памтивека, својство је руског човека, увек – па и данас – готовог на жртвовање. То је и наслов кључног филма Тарковског. Феноменологија жртвовања, па и извесна поетика жртве (Мија Павловић) делови су заветног логоса целе руске идеје и ево где исти испливава на површину на врхунцу кризе, са којом се цео народ хвата у коштац.
Иако све то није могао да схвати, Крејг Мејзел није могао да негира ову синергију. Приказао је то – whatever it was – без икаквог коментара и управо тиме досегао највећу вредност своје серије. Аутору је, како каже, било стало „да буде близу истини највише што је могуће“ и да никада „не упадне у исту ону замку у коју упадају лажови“. Овај базеновски идеал, који стоји у основи модерног филма, исплатио се у потпуности. Овако нешто можда је могао да поднесе самурајски дух спасилаца у Фукушими, али тешко онај егоистични и мекушни Запад, који је и данас антипод мегатонској снази руске вере. Зато се, неочекивано откривен, етос Чернобиља попут бумеранга обија о главу Албиона.
РУКА НЕЧАСТИВОГ
Другим речима, он је у једном тренутку довео у питање сав русофобни багаж, који можемо посматрати на другом, идеолошком нивоу овог предузећа. А он готово да боде очи од почетка до краја серије. Ништа није оставио на миру савремени неолиберал Мејзел. Општа слика великог црвеног Сатане ни једног тренутка не престаје да кињи измученог гледаоца. „Погледао сам све епизоде серије Чернобиљ и не бих то могао да назовем уметничким делом“ каже саборац Тараканова, први директор нуклеарке после хаварије Јуриј Сарајев, такође осамдесеттрогдишњак и непосредни учесник чернобиљске драме.
„Сценарио се базира искључиво на сукобу између представника власти – Бориса Јевдокимовича (Шчербине, прим. аут.) и научника Валерија Легасова – чији су ликови изопачени идеолошким поставкама сценарија. Један је мрачни, изгубљени чиновник, а други свезнајући научник, који га стално нечему подучава, а све то уз документарне снимке који су разводњени измишљотинама о наводним догађајима. Да су, како је у серији Чернобиљ приказано, тада у руководству седели тупави чиновници и људи који су натерани да раде, до данас читав свет не би знао шта да ради са тиме“ – категоричан је Сарајев.
Истина о Чернобиљу била је, дакле, сасвим другачија, али је у ТВ серији реч о уметничкој фикцији. У њој, као у свакој драми, главну реч имао је неки сукоб, неки конфликт, кога је аутор пронашао у супростављености стереотипа совјетске власти, оличене у Борису Шчербини, првом заменику председника владе СССР, кога је лично Горбачов одредио да руководи санацијом атомске катастрофе и научника Бориса Легасова, по струци хемичара, првог заменика директора атомског института – „Курчатов“ у Москви, кога Мејзел представља као самосвесног и високоморалног научника: исти, временом, долази у сукоб са влашћу, снима своју исповед на аудио траку и врши самоубиство. Шчербина и Легасов треба да су два света, два антипода, две асимптоте антисовјетске (читај: антируске) доминанте Мејзеловог наратива. Симпатије аутора (и гледаоца) су свакако на страни овог другог, који на крају долази под удар КГБ-а и постаје жртва система. То је једна – не и једина – пажљиво и доследно изведена поука Чернобиља; њој је подређено све у овој серији.
Али ту негде је и цела истина о Чернобиљској трагедији. У њој, пре свега, није постојала супротност између Шчербине и Легасова: обојица су били високо рангирани актери совјетске номенклатуре. Шчербина је био неколико копаља виши у хијерархији, али ни партијска биографија научника није заостајала (међу њима је постојала озбиљна разлика у годинама): Легасов је био личност од највишег поверења и није случајно постао „други човек“ чернобиљске операције. Као у познатој партитури пратили смо његов успон на партијској лествици.
Прво бриљантан комсомолац у идустријском центру Тули, „са особинама лидера, који је, с обзиром на максималан број бодова, могао да бира универзитет. Изабрао је Московски хемијско-технолошки универзитет Мендељејев. После сјајног дипломског рада Валерију је понуђено да пише докторску дисертацију на Институту за нуклеарну енергију ‘Курчатов’, али он није одмах прихватио предлог – најпре је провео две године у сибирској хемијској фабрици у граду Томску радећи на развоју плутонијума за нуклеарно оружје. Тек после тога је прешао на институт ‘Курчатов’. Овај потез младог научника био је сасвим у духу совјетских идеолошких преференцијала и морао бити правилно оцењен од кадровика у КПСС-у.
За рад у области „племенитих гасова“ добио је многа државна признања. Затим је био постављен за секретара партије у Институту. До почетка његове мисије у Чернобиљу, а ни током ње, нема трага никаквом сукобу Легасова са системом. Напротив. Легасов је испуњавао „највише стандарде“ совјетског човека у науци и није никакво чудо што је баш он постављен за руководиоца ликвидације катастрофе, која је попримала размере нуклеарне апокалипсе. „Уопште није требало да он буде у Чернобиљу. Његова специјалност је била ‘физичка хемија‘, он је радио на експлозивима“, прича Валеријева ћерка Инга Легасова. „Дана 26. априла, била је субота, отац је присуствовао седници председништва Руске академије наука са академиком Александровом, који је тада био председник РАН. Александрову су телефонирали преко ‘вертушке‘ (тако се популарно звала затворена државна телефонска линија). Државни авион је већ чекао, тако да је мој отац отишао на Внуково и истога дана отпутовао у Чернобиљ“.
Није, дакле, било никаквог војног хеликоптера ни препирке са Шчербином у њему: тешко да би ико, па и Борис Јевдокимович, смео и могао да се опходи према Легасову тако као он, да му прети бацањем из летелице итд, чиме Мејзел ефектно започиње изградњу свог сукоба, збиља „идеолошки изопаченог“, како каже Сарајев. Таквог заплета, у ствари, није ни било, јер је улога Шчербине била да испуњава све што је научник тражио. То се видело још првог дана по доласку у Чернобиљ, када је Легасов захтевао моменталну евакуацију становништва области Припјата (више од педесет хиљада људи), што је запањило Шчербину. Гунђајући, али без поговора, извршио је наређење Руске академије наука, коју је у том тренутку представљао Легасов и уопште, старао се да се сваки његов захтев испуни без одлагања. На прагу је била светска катаклизма за коју је био одговоран СССР и није било места никаквом спору унутар државне номенклатуре. Никаквог сукоба, никаквог конфликта у драмском језгру Чернобиља није ни могло бити, иначе би се догодило оно што каже Сарајев. Да су у врху те номенклатуре седели тупави чиновници и људи који су натерани да раде, читав свет не би знао шта ће са планетарном несрећом.
Постоји још један важан моменат, који је (намерно?) испустио Мејзел. На једном ранијем задатку Легасов је открио и упозорио на грешку која је могла довести до нуклеарне хаварије. „Он је пре катастрофе наглашавао важност нове безбедносне технологије спречавања катастрофа указујући на проблем са реакторима РБМК-1000 (један такав је и експлодирао) и ризик експлоатације нуклеарних реактора“, сећа се Легасовљева ћерка Инга. „Тражио је да се они осигурају безбедносним штитом, али су колеге одбациле његов предлог“. Дакле научници, а не власт, одбацили су благовремено упозорење, које је могло да спречи несрећу. Неко је негде у врховима СССР за ово знао и на лице места упутио управо Легасова, који није оклевао да се са грешком ухвати у коштац. „Легасов је дошао до закључка да је експлозија изазвана читавим низом фактора, између осталог и недостацима конструкције реактора и људским фактором“ сведочи даље Инга. „Наиме, људи који су радили са реактором нису знали за његове недостатке, те су њихова тестирања могла изазвати експлозију“. То се и види у ТВ-серији, доиста драстично: фамозно дугме АЗ 25, притиснуто да заустави експлозију, покренуло је, у ствари, комплетан инферно Чернобиља. Као да је тог тренутка судбином човечанства управљао Нечастиви главом!
ИДЕОЛОГИЈА ПАДА У ВОДУ
Будући савестан инжињер, посвећен својој мисији, Легасов је чинио све што је било у његовој моћи. „Он је надлетао Чернобиљ неколико пута у току дана и радио без одмора, често не обраћајући пажњу на дозиметар, уређај који мери ниво радиоактивног зрачења. Он је био једини научник који је радио на лицу места“, наставља његова кћи. „Добро је знао шта ради и каквој радијацији се излаже. Под његовим руководством је за затрпавање реактора искоришћено око 5.000 тона материјала, од тога око 40 тона једињења бора, 2.400 тона олова, 1.800 тона песка и глине и 600 тона доломита, а такође фосфата натријума и течних полимера. Касније су предузете мере које спречавају да истопљени радиоактивни материјал стигне до воде у доњем расхладном систему. Због тога је направљен тунел како радиоактивне супстанце не би доспеле у подземне воде“.
У августу 1986. Валериј је позван у Беч да наступи са извештајем о катастрофи пред Међунродном агенцијом за атмску енергију (IAEA, International Atomic Energy Agency), тј. ОУН, коме је та агенција припадала. Првобитно је било замишљено да то учини шеф државе Михаил Горбачов, али је овај сматрао да ће то боље урадити Легасов, научник који је радио на месту трагедије. „Извештај је припремао читав тим стручњака“, сећа се Инга, „и он је допринео да се умири међународна заједница, због чега је Легасов хваљен у иностранству, али су му замериле власти и поједине колеге научници у отаџбини тврдећи да извештај садржи податке који представљају државну тајну. Њему није било најважније да сакрије одређене податке. Напротив, циљ му је био да објасни међународној заједници шта треба чинити у таквим ситуацијама“, изјавила је Инга. Легасов је, у суштини, наступио сасвим у духу Горбачовљеве „перестројке“ и „гласности“, а тешко је и замислити да би такав извештај изашао из СССР без изричитог одобрења Генсека. Ово су капиталне чињенице. Нема, дакле, говора о сукобу Легасова са влашћу.
Што је најзанимљивије, ништа од овога не негира ни тв серија. У настојању Мејзела да говори истину он полако напушта своју основну замисао о сукобу. И шта на крају видимо? Легасова и Шчербину заједно. Две асимптоте су се пресекле и самим тим поништиле једна другу. Наставиле су солидарно до кључне сцене (у теорији драме оваква се „обавезна сцена“ назива scène à faire) и таква овде постоји у облику који ћемо ниже описати. Идеолошка матрица овим пада у воду и Мејзел мора да потражи сасвим другачији крај.
Преостаје још питање Легасовљевог самоубиства. Генерално се прихвата да је оно у вези са грижом савести због грешке у систему, која је узрок великих жртава и за коју се Легасов сматрао одгворним. Он завршава свој аудио-извештај, скрива га од КГБ-а у гомили кућног отпада (прилично наивна представа о интелигенцији совјетске тајне службе!) и одузима себи живот. Зашто? Он није смислио ту грешку. У његовом чину нема никакве, нарочито драмске логике. Уверили смо се да је Легасов учинио све да грешку ако не исправи, оно барем ублажи. Какав би још дуг могла вратити његова узнемирена савест? За шта би још могао оптужити себе и каквог смисла има његова лична жртва? Њу ничим не мотивишу ни главни лик ни аутор серије. Тај кључни идеолошки моменат остаје сасвим необјашњен. А Валерино самоубиство у стварности осветљава низ других околности. Чујмо још једном Ингу Легасову:
„На месту катастрофе се могло провести највише две недеље, а отац је тамо провео четири месеца (!) и био је озрачен са 100 rem тј. четири пута више од дозвољеног максимума. Већ 5. маја је осетио симптоме болести изазване радиоактивним зрачењем (кожни радијацијски синдром и губитак косе), а од 15. маја је почео да кашље и да пати од несанице. Наредне две године су биле веома тешке за Легасова и ментално и физички. Постепено је престао да једе, да спава… Добро је знао шта ће бити даље и колико ће бити болно. Можда није хтео да буде терет мојој мајци.“
Тек 1996, осам година након самоубиства, Легасов је посмртно награђен звањем Хероја Совјетског Савеза Руске Федерације за „храброст и херојство“ у отклањању последица трагедије. Одлуку о додељивању признања донео је тадашњи председник Борис Јељцин. У баштини човечанства, руски научник Валериј Легасов остао је записан као човек који је спасао свет од Чернобиља(Спутњик).
ТЕШКО ОГРЕШЕЊЕ
Scène à faire телевизијске серије отвара трећи, последњи и од реалности најудаљенији слој саге о Чернобиљу, који би се могао назвати магијско-митолошким. Он изненада одлази у прошлост деветог по реду совјетског нуклеарног града Припјата, повезаног са проклетством о коме до самог краја серије ништа нисмо чули. Та клетва води нас право у мистичне пределе древних завештања, па и само Откривење по Јовану, иначе омиљени новозаветни извор разних телевизијских предузећа. Кад је већ испуцао геополитичке и идеолошке аргументе, Мејзел не оклева да баци црне чини, остајући и даље у оквирима исте, русофобне матрице. Сада ћемо видети на шта ће изаћи ова, последња авантура.
У кључној сцени између Шчербине и Легасова, која се догађа у задњем дворишту суднице, куда је Шчербина изашао због изненадног напада кашља и избцивања крви (његова болест, изазвана радијацијом, узима маха што се ближи крај серије) разоткрива се магијска коб Чернобиља, узрок целе пропасти. Гушећи се у кашљу и крви, Шчербина саопштава Легасову следеће:
„Овде су живели угавном Јевреји и Пољаци. Јевреји су били побијени у погромима, а Стаљин је истерао Пољаке. Онда су дошли нацисти и убили све што је преостало. Али после рата људи су дошли и живели овде. Знали су да је тло испод њих натопљено крвљу али нису марили за то. Мртви Јевреји, мртви Пољаци, али не и они (ваљда Руси, прим. аут). Нико није ни помислио да исто може да се деси и њима. И ево нас где смо…” (показује Легасову своју крваву марамицу).
Легасов: „Колико још?”
Шчербина: „Можда још годину дана“.
Ето, то је наводно „проклетство Чернобиља“, коме на крају прибегава Мејзел. О таквој клетви никада нико не беше чуо ишта. Она не постоји у записима, нити у усменој традицији белоруско-украјинског Пољесја, куда протиче река Припјат, мултикултурној зони у којој је, од IХ века, већинско становништво било словенско и православно: Пољани, творци „Руске земље“, језгра Староруске државе. Било је, наравно и Јевреја и Пољака, има их и данас, и они су са својом православном браћом делили судбину заједничког дома, којим су пролазиле многе војске. Граница данашње Украјине и Белорусије била је поприште непрекидних ратова и сукоба, при чему су испаштали сви житељи, тло је натапала крв свих народности овог краја. Али Мејзел признаје само две. Источни Словени, Руси, па ако хоћете и Украјинци и Белоруси, пали су с Марса, створили се на Дњепру и Припјату ниоткуд, довела их је совјетска власт после Другог светског рата. „И ево нас где смо…“. Неистинито, неисторично, глупаво, бахато. И ако се у ТВ Чернобиљу многи ставови могу тумачити на разне начине, овде је у питању – тешко огрешење.
Да ли вам је однекуд познат овај наратив?
Ево на делу старог, дрског Албиона како опет игра на карту сукоба између народа и култура, фаворизујући једне, кривећи друге, стално у потрази за двоструким стандардима, вазда у једном једином, свом империјалном интересу. Кад су у питању Руси и православље, увек ће се наћи њихова митска кривица, нека стара клетва у вртлогу тајанственог деловања нечистих сила. Ту су потомци краља Артура ненадмашни и то они знају. Клетва и код њих настаје „као последица гнева, мржње, жеље за осветом“. Шекспир и Јејтс су стално у проклетијама. И кад више нема сукоба који покреће радњу и кад се потроше све идеолошке и геополитичке карте, наћи ће се већ неко стравично предсказање. Па и ако се и не нађе, ако баш нема ничега у фолклорној традицији одабране територије, спиноваће се неки омен, као што га измишља Крејг Мејзел у својој телевизијској фикцији, која, на крају, напушта стварност и постаје утвара. Процените сами колико мита крви и тла има у чернобиљској саги. На делу је, наравно, стопроцентна русофобна измишљотина, митолошки живописана.
Друштвене мреже и комерцијална езотерија, иначе, горе од чернобилских клетви и предсказања откад је совјетски нуклеарни „град духова“ Припјат, сада у северној Украјини, постао туристичка атракција. Сам топоним Чернобиљ (руски Чернобыль, украјински Чорнобиль, „черная былк“, значење: црна биљка, тј. пелин), библијски атрубут сваке несреће, доводи се у везу са Апокалипсом по Јовану, која каже: „Кад се огласи труба трећег анђела паде са неба велика звезда која гораше као свећа и њено име беше Пелин; и трећина вода поста пелин и многи људи помреше од вода јер беху горке“ (Откр. 8, 9-10), у чему би требало да се крије предсказање нуклеарног холокауста и озрачење река Припјат и Дњепар, којима су отицале радиоактивне воде Пелинова. Тако је коб Чернобиља, црног биља, горког листа и, пелинковца, на западу абсинта, популарног аперитива, ушла у европски индустријски фолклор. Стотине катастрофичних блогова колају и данас о Црној биљки Европе; никакво чудо што је и Мејзелова магијска парабола уписана у сличан контекст. Праве намере смо, наравно, препознали на сасвим другој страни.
Божидар Зечевић
