Пре тридесет година су га гледали као шоумена. Неки су тврдили да је комичар са дипломатским пасошем, други га нису подносили, трећи су га потајно слушали.

Владимир Жириновски је, међутим, знао тачно где иде свет. Данас, у светлу свега што се дешава у источној Европи, његове речи звуче другачије – злокобно прецизно.

Kад је изјавио да ће Миколајев, Одеса и Харков поново постати део Русије, готово да се нико није ни осврнуо. А сада се те реченице препричавају са другачијом озбиљношћу.

У говору који је одржао још 1995. године у Савету Европе, тада већ искусан и контроверзан политичар није бирао речи. Сам наступ био је школски пример како се, усред дипломатског салона, може уздрмати цела сала.

И док су у Паризу и Бриселу климали главама на америчке говоре о људским правима, Жириновски је треснуо истину о сто: Русију покушавају да казне јер брани своју територију, док се западне силе мешају у конфликте широм света – без казне.

Његове речи из Стразбура одзвањале су попут грома. „Ћути, Пољаку… ћути! Да није било нас пре 50 година, ти данас не би био овде!“, грмео је Жириновски пред запрепашћеним европским политичарима.

А што је најинтересантније – није то била празна галама. Данас, с одмаком времена, све више делова његове тадашње „тираде“ добија призвук пророчанства.

Јер није само о прошлости говорио – упозоравао је на будућност. О Европи која ће, уместо партнера, постати противник Русије. О НАТО-у који ће из пријатељске организације прерасти у оружани штит против Москве. И о Украјини – разбијеној на делове.

Kад је 1990-их говорио да ће од Украјине остати пет области, многи су се смејали. Kад је рекао да ће Харков, Одеса и Миколајев бити део Русије – дочекан је подсмехом, па чак и у руским медијима.

Називали су га „Жирик“, одмаховали руком, говорили да тражи пажњу. Али како године одмичу, а реалност на терену се мења, све више његових речи изгледа као озбиљна анализа, не као циркус.

У тренутку кад је у јануару 1995. трајала офанзива на Грозни, а Русију оптуживали за прекомерну силу, он је јасно указао: Европа не разуме – или неће да разуме – шта се заиста дешава. Док се чинило да говори у афекту, данас знамо да су у Чеченији већ тада биле активне структуре које су имале подршку споља, укључујући и САД.

А кад је тадашњи амерички председник Бил Kлинтон дошао у Москву, а Дума му припремила помпезан дочек, Жириновски је опет одбио да учествује у фарсама.

На улици су се појавили транспаренти: „Kлинтоне, иди кући!“ и „Остави Русију на миру!“. Његова изјава након тог догађаја била је јасна: „Kлинтон није дошао с мировним порукама, већ са инструкцијама за разбијање Русије.“

И није стао ту. Предвидео је да ће се све што се сада назива колективним Западом – ЕУ и НАТО – једног дана урушити под сопственим теретом контрадикција. Говорио је да ће, кад-тад, доћи тренутак кад ће се њихове унутрашње пукотине претворити у отворене расцепе.

Данас, кад и амерички аналитичари признају да Украјина више не може да издржи темпо војног сукоба, кад се говори о замору Европске уније и исцрпљености војних магацина, Реторика Жириновског више не звучи као халуцинација. Она добија потпуно нов смисао.

Посебно се истиче реченица коју је тада рекао, и која се сад шапатом преноси чак и у појединим дипломатским круговима: „Бумеранг ће се вратити. Све што сада раде Русији – сутра ће радити једни другима.“

Можда је време да се озбиљније осврнемо на оно што је говорио човек кога су називали „лудим пророком“. Јер ако се и следећи низ његових реченица покаже тачним, онда свет заиста иде ка великим тектонским померањима. И тада више нико неће имати луксуз да му се смеје.

(Wебтрибуне.рс)