Намјера Српског националног савјета и Демократског фронта да на јесен низом манифестација обиљеже стотину година од одржавања Подгоричке скупштине, којом су се 1918. ујединиле Србија и Црна Гора, по свему судећи неће протећи без тензија.
Власти у Црној Гори оштро су осудиле најављену прославу овог јубилеја, што су потврдиле ријечи црногорског министра културе Александра Богдановића, који је оцијенио да „Подгоричка скупштина означава потирање свега што је симболизовало црногорско име културу и идентитет“.
Провладини медији су такође, позивајући се на неименоване званичнике објавили да ће прослава бити забрањена, а огласио се и градоначелник Подгорице Иван Вуковић, који је осудио најаву прославе наводећи да је то питање за државне органе.
Подгоричка скупштина несумњиво представља централно мјесто које власти користе у градњи антисрпског наратива у Црној Гори, па се свако њено помињање у афирмативном контексту проглашава за „антидржавно дјеловање“, као и „подривање и рушење темеља државе Црне Горе“.
У години у којој се обиљежава стогодишњица овог историјског догађаја, однос према Подгоричкој скупштини већ је прерастао у главну линију подјела у црногорском друштву.
Аналитичар Бошко Вукићевић за Спутњик каже да „иако је свакој здраворазумској особи јасно да црногорско друштво може преживјети једино у случају постепеног уклањања међунационалне и интерконфесионалне напетости и нетрпељивости, монтенегрински режим ту чињеницу упорно пренебрегава и наставља да корача утабаним стазама креирања подјела“, што се, по његовом мишљењу, нарочито односи на феномен Подгоричке скупштине.
Он истовремено примјећује да су „политике подизања националних тензија од скора значајно добиле на интензитету“:
„Прије свега, треба нагласити да је Српски национални савјет годинама уназад обиљежавао годишњицу Подгоричке скупштине, тј. датум када је „Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори“, уз подршку огромне већине становништва, прогласила уједињење Црне Горе са Србијом. У свим тим приликама није било неких запажених режимских реакција и осуђивања прославе, а камоли најаве њене забране, као што је сада случај“, подсјећа Вукићевић.
Овај аналитичар истиче да се нажалост у режимским медијима у последње вријеме све чешће могу чути и поруке упућене „непријатељима државе“ и „мрзитељима Црне Горе“, као и савјети да се „иселе из сопствене земље“, свима онима који не дијеле идеолошке погледе режима.
„Таква екстремна, можемо слободно рећи шовинистичка и ратнохушкачка реторика, карактеристична је за велики број политичара и аналитичара из режимских редова“, категоричан је Вукићевић.
Наш саговорник додаје и то да све чешћа формулација упућена режимским неистомишљеницима — „Ви мрзите Црну Гору“, не одражава само фанатизам особа које је изговарају, већ да је прије свега одраз лукавства и кукавичлука присталица режима.
„Ви мрзите Црну Гору“ је, заправо, нека врста алибија, као и скретање пажње са свега што они сами представљају, а изговарају је људи који су најчешће незаслужено, и у одсуству било ког критеријума меритократије, добили посао у државним и општинским администрацијама.
Тако да је њихова формулација — „ти мрзиш Црну Гору“ очигледно прикривање моралних недостатака, и нека врста инјекције коју сами себи убризгају како би заборавили шта су постали. Сувишно је напомињати да особе које су оптужене да су „непријатељи државе“ воле земљу у којој су рођени неупоредиво више од наведене категорије режимских послушника“, наводи Вукићевић.
Наш саговорник на крају инсистира да ипак „треба истаћи кључну ствар“ — а то је да су „појачана антисрпска реторика и све жешћи напади на Православну цркву у Црној Гори само мањим дијелом изворног карактера и сами себи циљ“, већ да актуелна политика подизања тензија прије свега има за сврху одвраћање пажње јавности од надолазеће економске катастрофе која ће погодити Црну Гору.
Небојша Поповић
