У Марићевића јарузи, на Збору у Орашцу У Марићевића јарузи, на Збору у Орашцу на Сретење 1804. Док се недалеко од тог места одвијала свадба која је, требала да пред Турцима сакрије прави разлог сабрања, у сенци брестове шуме се окупило више од 300 знаменитих људи из разних крајева. Прота Атанасије Антонијевић је својим говором највише утицао на кнезове да прихвате предлог Карађорђа и Станоја Главаша да се диже буна. Старешинство је најпре нуђено харамбаши Станоју, но он је то одбио рекавши да хајдук не може командовати кнезовима. Ни кнез Теодосије Марићевић, на чијем се имању Збор одржавао, није тада хтео да се прими вођства у Устанку. „Бог с вама ,браћо! Како ћу ја, као кнез народни, бити старешина хајдучких чета ?!“ Касније се, Теодосије предомислио, што га је коштало главе. На предлог Станоја Главаша, после више пута поновљеног противљења да се вођства прихвати, Карађорђе је пристао да поведе буну. Након протиног благослова, сви су се на Крсту и Јеванђељу заклели да нико неће издати: “Пре свега, браћо, немојте се усудити да који од страха или због нечег другог свога господара изда, јер ће онда црња и гора невоља бити…“
После ужасних догађаја познатих као „Сеча кнезова“, кад су дахије, у жељи да предупреде евентуалну буну у српској раји, посекле око стотину највиђенијих народних првака, пре свега кнезова и свештеника, (број посечених се пење до 123), Срби су схватили да немају више шта да чекају, већ да се дижу на устанак.
Уз то се у народу пронео глас да дахије намеравају „да сасеку све мушко становништво изнад пет година старости, а да остатак преведу у ислам“. Тиме је у „исти мах узбуњен цео народ“ и многи, који су осетили да су у опасности, „измакну се и одметну отворено против дахија“, међу њима и Карађорђе. Турци су, знајући колико је Карађорђе опасан по њих, послали 12 Турака на челу са Узун Мехмедом да га убију. Није Ђорђије, међутим, узалуд пекао занат као хајдук, харамбаша и фрајкор у аустро-турским ратовима. Из заседе је лично убио Узуна, његови момци неколико Турака, преостали су побегли. Тако је, хтео не хтео, Ђорђије први „опалио по Турцима“, а Србија је тада почела да се „буни сама од себе“.
Текст и објава су настале у сарадњи са Гораном Горским
