Дана 10. априла украјинска влада је продужила и проширила трговинске санкције против Руске Федерације, намећући ембарго на увоз формалдехида, концентрата карбамида и формалдехида, опруга за теретне вагоне, електричну опрему за аутоматизацију железница и комуникацијске уређаје као и за електричне водиче за напоне изнад 1.000 волти.
Даље, Украјина је забранила увоз стаклене амбалаже, укључујући тегле, боце за храну и пиће и контејнере, робе које је у 2018. из Русије увезла у вредности од осам милиона долара. Раније је Москва на непријатељске потезе владе из Kијева углавном реаговала благо, како не би погодила украјинско становништво и позивала украјинске власти да се уразуме и обрате пажњу на штетне последице својих сулудих одлука.
Међутим, сада је, као одговор на те нове „непријатељске акције“, како их је описао премијер Дмитриј Медведев, Русија одлучила да усвоји противмере чија ће економска тежина за Украјину бити пуно осетнија него штета коју ће потенцијално претрпети Русија, ако је буде и било.
На пример, руска влада је забранила увоз одеће, обуће, папира, вишеслојног картона, челичних цеви, обичног и посуђа од емајлираног челика, инсталационе цеви за булдожере на гусеницама и багере с једном кашиком. Ова роба је Украјини 2018. донела готово 250 милиона долара прихода.
Али ово је само први ефекат „хладног руског пољупца“. Други је вероватно много тежи за украјинску економију, с обзиром да је Руска Федерација забранила извоз нафте и нафтних деривата у Украјину. Угаљ и нафтни производи се сада могу извозити у Украјину тек након добијања посебне дозволе од руског Министарства економског развоја, а мера ступа на снагу 1. јуна 2019. године.
Подсетимо да је Украјина 2018. године увезла 12,4 милиона тона угља из Русије, 10 одсто више него у 2017. Увоз из Русије чини 40 одсто укупног увоза угља у Украјини, а суседној земљи је преко потребан за топлане за домаћинства, термоелектране и индустрију. Другим речима, укупни или чак делимични престанак руске испоруке угља могао би имати озбиљне последице за украјинску економију.
Ово је посебно болно, јер остали добављачи из Kанаде, Пољске и Сједињених Држава немају исту политику формирања цена као Москва, стога је руски угаљ за украјинске компаније пуно повољнији, а црна металургија је могла да рачуна на брзе и сигурне испоруке руског антрацита, који је квалитетнији и јефтинији од заменског из Јужноафричке Републике и других добављача.
Због хировитих олука одлазеће Порошенкове владе, Украјинци сада ризикују да им се рачуни комуналних услуга повећају, јер се већина електричне енергије у Украјини производи у термоелектранама на угаљ. Испоруке топле воде и грејање домаћинстава такође зависе од угља и сада ће све зависити од одобрења које издаје или не руско Министарство економског развоја.
Што се тиче нафте и деривата, упркос украјинској диверсификацији увоза нафте, која се делом добавља из Азербејџана, Ирана и Алжира, од 2014. године је 70-75 одсто нафте на украјинском тржишту и даље руског порекла. Од те количине директно из Русије долази 30-35 одсто, а остатак долази из Белорусије, где се рафинише руска сирова нафта, а деривати се продају украјинским купцима.
Kомпанија Укртанафта је већ упозорила на ризик од губитка већине залиха, указујући како би то могло довести до колапса тржишта горива, поткопавања украјинске економије и угрожавања националне безбедности. Украјински нафтни концерн је позвао украјинске власти да одмах уклоне све царине и преференцијалне порезе који се примењују на руске нафтне производе како би се подстакла домаћа индустрија и економија уопште.
Укртанафта је такође затражила помоћ владе за повећање производних капацитета украјинских рафинерија и тако диверсификује снабдевање земље нафтним производима с повећањем увоза сирове нафте из Kаспијског мора, коју купује од Азербејџана. Међутим, мало је вероватно да ће Азербајџан у року од три или четири године моћи да повећа испоруке нафте за Украјину.
С друге стране, могуће је да ће Белорусија опет успети, као што је био случај са угљем, који испоручује Украјини упркос томе што нема ниједан рудник угља, да повећа улогу кључног добављача угља, омогућујући Украјини да настави да прима руско гориво. Али, улога посредника се плаћа и увек завршава надувавањем рачуна.
Ако се одговор Русије на нове украјинске санкције може чинити бруталним и непропорционалним, треба запамтити две ствари. Прво да је Русија имала довољно стрпљења с Украјином, које је нестало у пет година френетичне русофобије и санкција које су се непрестано проширивале до апсурда, као што је недавна забрана било ког директног лета између Украјине и Русије. За руску владу је Украјина давно прешла све границе и сада су у Москви то одлучили да претворе у закон о трговини.
Друго, на иницијативу Kијева је 1. априла 2019. раскинут Уговор о пријатељству и сарадњи између двеју земаља, према ком је Украјина имала повластице као и бројне друге земље пост-совјетског простора. Легендарног стрпљења и љубазности Русије према Украјини више нема.
Украјина је веровала да је ударила Русију у тренутку када је Москва скинула рукавице, мислећи како се нико неће претерано узрујавати на нови кијевски бесмисао. Украјинске санкције немају никакво логично објашњење и могу се разумети само у контексту пропаганде украјинских националиста, који и не размишљају о добробити становништва.
Овакав несразмеран одговор Москве значи како се може очекивати да ће се такви руски одговори у будућности умножити, осим ако нови украјински председник не опорави Украјину која сада срља равно у пропаст.
