Руски Савет за међународне односе (РИАЦ) израдио је специјални пројекат назван “Русија на Балкану”, пише црногорски портал Аналитика.
Тај савет је иначе утицајна академска и дипломатска група у форми “think-tank”, у чијем председништву су бивши министар спољних послова Руске Федерације Игор Иванов, актуелни секретар руског председника Дмитриј Песков, актуелни заменик министра спољних послова Игор Моргулов и други.
Саоснивачи Савета су, наводи Аналитика, Министарство спољних послова Русије, тамошње Министарство образовања и науке, Руска академија наука, Руска унија индустријалаца и предузетника, те међународна медијска група Интерфакс.
У документу названом “Русија на Балкану” који је објављен ове године, стратегија Русије постављена је кроз пет поглавља. Балкан се описује као “епицентар међународних дешавања”, сагледава се садашњост ове регије и анализирају интереси водећих актера, а тек на крају се предлаже нова руска стратегија према овом подручју.
Како пише Аналитика, документ не одише дипломатском умереношћу и прожет је терминима из хладноратовског речника.
У специјалном документу се, између осталог истиче, да Балкан може заузети важно место у надолазећој архитектури односа, али се и констатује да Русија нема толики утицај на Балкану, како то представљају западни медији кроз гурање наратива “руска претња”.
Стога се предлаже нов приступ и нова стратегија Русије на Балкану. А предложена нова стратегија Русије састоји се од три поглавља у којима се анализирају фактори утицаја на руску спољну политику према Балкану, важност Балкана за Русију, па се предлаже руски акциони план базиран на одређеним тактичким принципима.
Најпре се наводе сви “промашаји” ЕУ на Балкану, а помиње се и да је “забрињавајуће за све земље овог региона којима је у интересу еуроатлантска интеграција да се у позитивне факторе по руску спољнополитичку стратегију убрајају неспретности и промашаји водећих држава ЕУ са главним кандидатом за приступање – Србијом”. Ту се помињеи “скандал након прославе гола на утакмици Швајцарска – Србија на Светском фудбалском првенству 2018. године” и “непоштовање српске делегације током догађаја који су обележили савезничку победу пре 100 година у Првом свјетском рату у Паризу”.
Оно што се сматра негативним јесте то што Русија није успела да спречи ширење НАТО у региону па се констатује да је Црна Гора 2017. постала део НАТО-а, а да је након радикалних промена у својој државности, Македонија добила позивницу и да ће у блиској будућности постати чланица.
Негативним се сматра и то што је становиште Европске уније, Сједињених Америчких Држава, Уједињеног Краљевства и Вишеградске групе по питању евроатлантске интеграције Балкана јединствено.
Затим следи реферат о томе зашто Русија не сме одустати од Балкана и закључује да ће Русија, ако се Балкан на крају и пресели у евроатлантско подручје утицаја, знатно погоршати своју позицију у Европи, чиме ће се “одвезати руке” Брисела и отворити нове могућности за ширење Европске уније на Исток.
Применом оваквог размишљања Русија, дакле сматра се да ће губитком Балкана изгубити кључно подручје на свом “игралишту” као важном сегменту целокупне политике антагонизма према Западу, истиче аутор текста Небојша Тодоровић.
Зато се предлаже нови акциони план, уз подсећање да Русија има фундаментално знање неопходно за разумевање процеса који се одвијају на Балкану. Неки од тих “тактичких” принципа су:
– створити подршку конструктивних политичких снага у Србији, Словенији, Хрватској, Албанији и другим земљама у региону, тј. снага које би биле оријентисане према пројектима Москве,
– ширење медијског приступа на Балкану, заменити наратив “Русија као пружилац сигурности” и “Русија као добављач енергије” са “Русија као средство регионалне стабилности”, “Русија као средство хуманитарне сарадње” и “Русија као добављач е-технологија и ефикасних технолошких решења”,
– континуирано и све веће улагање у регионалне производне компаније,
– претварање економске присутности у раст образовне, економске и културне сарадње,
– развијање конструктивних приступа религији, узимајући у обзир тренд према фрагментацији источног хришћанског простора.
