На порталу истванкаиц.цом публицисте и сарадника Института за јавну политику Иштвана Каића објављен је текст у којем се раскринкава Саша Јанковић и његови наводи у вези са сазнањима из тужилаштва, МУП и БИА о његовој наводној физичкој угрожености уколико се пласира у други круг председничких избора
Текст са портала istvankaic.com преносимо у целости:
Овај текст прилажемо као коментар на наводе Саше Јанковића из интервјуа објављеног 29. марта 2017. године на порталу Инсајдер.нет, у вези са сазнањима из тужилаштва, МУП и БИА о његовој физичкој угрожености уколико се пласира у други круг председничких избора.
Институционализовање личности као жртве чини већ двадесетак година базични манипулативни манир целокупне новинарске касте у Србији, а будући да кандидат за председника Србије Саша Јанковић ужива отворену подршку неколико новинских редакција, те да се некада и сам бавио новинарством, може се рећи да је имао од кога нешто о томе и да научи. Веза Јанковића са новинарима, међутим, тек је плод или последица његових породичних конекција са безбедносним структурама које су још дуговечније од оних које је остварио са новинарима. Новинарска каста, која ужива да ради како јој се плаћа, у случају кандидата Јанковића само је инструмент корумпираних делова тужилаштва, МУП и БИА, који су своју улогу одиграли и приликом сумњивих околности самоубиства Предрага Гојковића у Јанковићевом стану почињеног 1993. године – из накнадно пререгистрованог Јанковићевог оружја.
Спавач Јанковић реактивиран је у том смислу нимало случајно априла 2014. године доласком Небојше Стефановића на место министра унутрашњих послова, и то после хапшења Дарка Шарића и најава о доношењу новог закона о полицији, када је управо истим, нелустрираним деловима тужилаштва, БИА и МУП претила опасност да буду јавно раскринкани у својим вишегодишњим настојањима да воде политичке процесе против одређених лица у интересу власти на челу са Демократском странком. Мало кога тада није изненадила импозантна медијска логистика која је спремно стала иза Јанковићевих тврдњи о постојању цензуре и о томе како премијер Александар Вучић током мајских поплава 2014. диже панику на седницама Републичког штаба за ванредне ситуације, да би убрзо по привођењу људи који су уистину лажима ширили панику на друштвеним мрежама изјављивао да панике заправо није ни било.
Крајем исте године, Јанковић добија много озбиљнији и нимало безазлен задатак – да дâ свеопшти замах криминализацији премијеровог брата Андреја Вучића, која се до тада водила само на друштвеним мрежама и по мање познатим медијима и сајтовима. Лајтмотив постаје инцидент током одржавања Параде поноса 28. септембра 2014, када Јанковић свим силама покушава да докаже да се прекорачење овлашћења није догодило на страни припадника Жандармерије већ на страни обезбеђења војне јединице „Кобре“, која по закону штити породицу Александра Вучића још од 2012. године када је он постао министар одбране. Инсинуирајући да је ово обезбеђење противзаконито, Јанковић без скрупула убрзо тражи од министра Братислава Гашића податке о целокупном премијеровом систему обезбеђења, које овај одбија да достави под образложењем да би одавање таквих поверљивих података угрозило безбедност премијера и читаве државе.
Уместо афирмације ове чињенице, медији и удружења који потпомажу Јанковића као персонификацију „независне институције“ заштитника грађана – конкретно Блиц, Данас, Време, НИН, Н1, Б92, Курир, НУНС и други – почињу да воде кампању против министра Гашића због тога што не одговара захтевима омбудсмана, оптужују га да тиме крши закон, док се паралелно са тим пласирају написи о баснословном обезбеђењу и бахатости припадника власти, слично као у време покојног премијера Зорана Ђинђића. Јануара 2015. године Јанковић најзад чини оно што у последњих седам година, колико се тада већ налази на тој функцији, никада раније није – подноси кривичну пријаву против припадника „Кобри“ и то док колеге из нишког одреда Жандармерије на друштвеним мрежама пишу да је Андреја Вучића на Паради поноса требало убити.
Истовремено, због тога што је дозволио одржавање Параде поноса, хулигани који су по правилу националисти и екстремни десничари, осмишљавају увредљиву паролу против премијера и две недеље након њеног одржавања, 14. октобра 2014, на стадиону Партизана пред почетак утакмице Србија-Албанија скандирају „Вучићу, педеру!“. Те речи одмах постају политичка парола коју преузима читав одијум антивучићевских, грађанских структура, а између осталих и странке које су подржале Јанковића у председничкој кампањи, баш као и делови невладиног сектора који су шетали на истој тој Паради поноса 2014. године. Јанковићева кривична пријава фебруара 2015. бива одбачена као неоснована и већ тада постаје сасвим јасно да омбудсман излази из оквира својих надлежности и ради у интересу одређених делова безбедносних служби којима нова власт није по вољи и медија под њиховим утицајем.
Овај човек, као доказ за то, данас у председничкој кампањи, непуних 48 сати уочи изборне тишине, изјављује у интервјуу за Инсајдер, код повратнице из Хемофарма Данице Вученић, да „његови пријатељи“ из тужилаштва, БИА и МУП имају податке да му је безбедност угрожена ако се буде пласирао у други круг и да не знају да ли ће држава нешто учинити да спречи физичко насиље над њим. Један од њих, како препричава Јанковић, припадник БИА, симптоматично му чак нуди да га сам унакази: „Саша, молим те, ја ћу ти сломити и ноге и руке да не би ушао у други круг, да ти се не би десило оно што може да ти се деси кад уђеш у други круг, боље да те ја физички спречим, него да се ово настави даље… дакле, то ти људи знају.“?Ш1Ћ Како је навео, то му је речено у пријатељском разговору пре 20 дана, у најбољој намери. Ово, међутим, није први пут да се на овако отворен и пластичан начин у пропагандне сврхе апострофира веза безбедносних служби и Саше Јанковића.
Упечатљив моменат, на који је мало ко обратио пажњу, догодио се у јеку афере „Пиштољ“ крајем априла 2015. године када је као противтежа оптужбама које су стизале из провладиних медија измишљен сценарио да Јанковића прате непозната лица, те да му такође прети опасност по физичку безбедност. И тада се Саша Јанковић обратио „својим пријатељима“ из БИА, истичући да одбија полицијско обезбеђење које му је доделио министар јер нема поверења у МУП, да би у току истраге одбио и да сарађује са полицијом, дајући невероватну изјаву да се као Саша Јанковић осећа безбедно, али да се у својству омбудсмана ради сигурности обратио БИА уместо МУП.? Затим на сцену ступају медијске полуге корумпираних структура – Блиц и Данас, те новинарке Катарина Живановић, Жељка Јевтић и Лана Гедошевић, познате од раније по антивладином деловању. Ова два таблоида наизменично се допуњују у смишљању бизарних момената попут оних да „четири човека“ покушавају да инсценирају инцидент са Јанковићем који би у таквој ситуацији био снимљен камерама и на тај начин компромитован, да га један прати „аутомобилом у намери да изазове саобраћајни прекршај, док га други чека иза зграде са псом“.
Иако су у почетку била представљена неутрално, одједном се појављују подаци да је реч о лицима која су од раније имала проблема са законом и да је „један од њих изузетно близак безбедносним структурама“, док се мистериозни човек са псом, у стилу јефтиних крими-романа, описује као особа која „има црвени качкет који му је навучен на лице“, уз реченицу: „Овај мушкарац је по уласку у џип пса ставио у гепек, што наводи на сумњу да му је пас само маска.“?Ш4Ћ После Блица штафету поново преузима Данас, где се за осумњичене каже да су „запослени у државним органима“, а да је један од њих „саветник у Министарству унутрашњих послова, као и шеф обезбеђења једног високог државног функционера“. Тиме се још једном покушало са криминализацијом лица блиских Небојши Стефановићу, чиме је таргетирана управо структура која је 2014. године преузела МУП и која од тада покушава да изврши реформу тог ресора. Само дан након овог текста, 9. маја 2015, министар Стефановић оштро је одбацио ове наводе и открио да је Јанковић од четири лица препознао два, за које се испоставило да су један његов комшија, а други прослављени српски рукометаш Предраг Перуничић. Саша Јанковић никада више ни реч није прозборио о овој неславној епизоди, а на питање новинара Данаса у вези са тим случајем почетком новембра 2016. само ће одговорити: „Не бих о томе причао. Ово је моја земља и у њој сам, без обзира на све, свој на своме.“
Ближе о томе ко су Јанковићеви „пријатељи“ из тужилаштва, БИА и МУП са којима редовно комуницира стиже се посредством случаја који има идентичан потпис – наводног праћења и напада на тадашњу чланицу Савета за борбу против корупције Мирославу Миленовић, по много чему аналогног пројекта у женском облику исте екипе људи, чији се рад такође заснивао на злоупотреби државне функције, баш као и Јанковићев. Миленовићева ће много упадљивије нападати структуре у МУП блиске Стефановићу, изјављујући да не верује институцији полиције, да се полиција „гуши у аферама“, да покушава да „прикрије свој нерад, немар и незаинтересованост“, да „у својим редовима не поштује праве полицајце и не препознаје људе, који су сертификовани у иностранству“, да би 26. новембра 2016. ову слику заокружила речима: „Немам поверења у радикализацију и стварање политичких босанско-напредњачких лобија у полицији. Нећу у томе да учествујем.“ Сви ови написи се појављују у контексту наводног напада у хаустору зграде у којој живи, који 21. новембра 2015. године такође не пријављује полицији, него уместо тога позива Југослава Ћосића, програмског директора ТВ Н1, који одмах цео случај лансира као аферу и пружа Миленовићевој подршку преко мере сваког укуса и новинарског професионализма.
За то време такође криминализујући Андреја Вучића на друштвеним мрежама, Мирослава Миленовић, која се у јавности годинама лажно представљала као дипломац Економског факултета у Београду, изјављује да је врло блиска са тадашњим специјалним тужиоцем за организовани криминал Миљком Радисављевићем, да му се наводно преко везе обратила за помоћ, али да, тобоже, ни он не може да јој помогне јер се налази у реизбору. Тиме је нехотице јасно означила тежишни центар који све време води кампању против Небојше Стефановића, убедљиво најнападанијег министра у влади Александра Вучића, у чијој се ближој и даљој орбити налазе добро позната презимена некадашњих и актуелних функционера: Миловић, Пушић, Ђиновић, Иванић, Исаиловић, Софтић, Вељовић, Вукадиновић, Попара и друга.
Јавност, међутим, никада није сазнала верзију догађаја познатој и МУП-у да никаквог напада на Миленовићеву није ни било, већ да је као параван искориштен сукоб који се у њеном стану десио приликом испоставе рачуна између ње и хаус-мајстора које је пре тога позвала, а сличан сценарио покушан је након емитовања емисије „Рушење Вучића – последњи чин“ 29. новембра 2015. на ТВ Пинк и са Славишом Лекићем, новоизабраним председником НУНС-а, којег је на то место кандидовао вишегодишњи простаклук на друштвеној мрежи Твитер, где се такође помиње Југослав Ћосић. Мирослава Миленовић је средином новембра 2016. године поднела оставку на место чланице Савета за борбу против корупције уз образложење „да је за промене у политичком систему потребно политичко ангажовање“, чиме је и она фактички признала свевремену злоупотребу своје функције.
У актуелизацији свих ових случајева, поред наведених медија, учествовали су и Независни синдикат полиције, као и невладина организација Београдски центар за безбедносну политику, чији се поједини чланови данас налазе у изборном штабу Саше Јанковића. Његова инструментализација од стране корумпираних делова тужилаштва, МУП и БИА се наставља, а од 29. марта 2017. године и уз озбиљно упозорење – да су те исте структуре сада спремне на нови корак који су му наводно довитљиво илустрирале: да му у другом кругу само зарад својих личних интереса могу „поломити коју руку и ногу“.
Извор: informer.rs
