Од промене председника у САД, кроз свега неколико месеци драстично се осетила промена курса у америчкој политици према Блиском истоку, а нарочито према Сирији. После четири године релативно умерене, и свакако, не-ратоборне политике Доналда Трампа, Сједињене Америчке Државе под вођством Бајденове администрације је враћају провереним методама дестабилизације региона и дружби са „старим“ пријатељима – исламистичким терористичким организацијама.
Након догађаја у америчком Капитолу, и осталих дешавања која су се зимус одиграла у вези са примопредајом председничке функције Џо Бајдену, амерички медији су се свесрдно потрудили да Американцима покажу и докажу како су истински непријатељи Америке Трампове присталице, док су прави терористи они који су упали у познато здање на адрeси „First street-а“.
Они су опасност и претња свим америчким вредностима као што су демократија, слобода, и права разноразних групација и мањина. А они који киднапују, зверски убијају, и свакодневно дижу у ваздух десетине невиних у Сирији и на Блиском истоку, амерички медији више воле да називају „побуњеницима“ и „демократским снагама“.
Наравно, свима је јасно да уколико остварујете америчке интересе и уколико можете да послужите америчким геополитичким амбицијама у свету, онда апсолутно није битно какве методе за то користите, па и то да ли сте терориста. Присетимо се само Ал Каиде и њеног вође Бин Ладена који су годинама били на платном списку ЦИА, па све до не тако давно убијеног вође ИСИЛ-а Ал Багдадија, чија породица са сетом у албумима чува слике овог „алфа- џихадлије“ са америчким сенатором и бившим председничким кандидатом Џоном Мекејном.
Да су се Американци вратили провереним контактима и методама деловања у Сирији, показује и најновији пример сарадње са Абу Мухамедом ал-Џуланием, који је одрадио један веома успешан „ребрендинг“ озлоглашене терористичке организације Џабхат ал-Нусра (проглашена за терористичку организацију од стране УН у мају 2013. године, а до тога и од стране САД-а у децембру 2012.).
Ал Нусра се сада зове Тахрир ел Шам, и представља „демократске“ снаге у Сирији. Доказ за то да сада Тахрир ел Шам нема никакве везе са одрубљивањем глава или безумним бомбашким нападима у градовима по Сирији, те да сада представља демократску снагу која се бори против ауторитарног режима Башара Ал Асада, јесте и интервју који је њен вођа Абу Мухамед дао веома популарној и “независној” продукцијској кући „Frontline“.
Да је ал-Џулани добар у маркетингу и ребрендирању старих покрета, говори и чињеница да је се у датом интервјуу појавио у оделу, понашајући се у складу са највишим западњачким манирима и правилима бонтона. Један од најутицајнијих америчких дипломата у региону Џејмс Џефри отворено је изјавио да САД треба да сарађују па и финансирају ал-Џуланија. Како Џефри каже „Тахрир ел Шам представља најмање лошу опцију у Сирији…“. Ово је јасан знак да се иза ове терористичке групе крију водећи људи у САД, укључујући и новоизабраног председника.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Поставља се питање због чега Сједињене Државе то чине? Зашто се тако снажно враћају на Блиски исток и у Сирију? Зар је могуће да ништа нису научили ни у Авганистану и Ираку? Очигледно је да контрола токова нафте на Блиском истоку, као и потреба да се заустави Русија у Сирији, представља највећи интерес Америке који налаже да се поново обнови сарадње са онима који су у последњој деценији рата највише огразли у крв.
Поново се морамо присетити бившег америчког председника Доналда Трампа, који је заиста желео да се повуче из Сирије и препусти тај проблем Сиријцима, Русима, Турцима и осталим народима у окружењу. Већ поменути Џејмс Џефри је чак и отворено лагао свога председника када је умањивао број америчких војника који су се налазили у Сирији, и упорно покушавао да га одговори од потпуног повлачења са севера Сирије. Доналд Трамп је повукао сваку помоћ терористима у виду новца и слања оружја и муниције. Међутим, Пентагон је успешно саботирао председничке одлуке, и успевао у садејству са ЦИА преко разних канала да настави са слањем оружја тероистичкој групи Тахрир ел-Шам. Пентагон је успео да им пошаље чак и америчке противтенковске ракетне системе „BGM-71 TOW“, за чију употребу је потребна специјалистичка обука. Амерички председник Доналд Трамп се просто нашао везаних руку пред „дубоком државом“ и Пентагоном.
Очигледно је да су интереси САД попут производње и извоза оружја, нафте и контроле нафтних токова кроз константну дестабилизацију Блиског истока и притиска на Европу, најјачи у америчкој „дубокој држави“. Ту треба додати и интересе америчких савезника попут Саудијске Арабије, Катара и Израела, и ту је јасно да ни један амерички председник не може да „надгласа“ дубоку држави и њене лобисте. Бивши амерички председник Доналд Трамп никада није имао блиске везе са људима који су део америчке војне индустрије. Такође, његова жеља да Америка не води нове и бесмислене ратове се сматра „смртоносним грехом“ када је у питању америчка „дубока држава“. То су били и основни разлози због којих је он изгубио изборе. Познати српски економски аналитичар Небојша Катић, је више пута поновио да је бивши председник Трамп био превелики „пацифиста“ за Америку, и да стога никако није смео остати на још једном мандату, директно наносећи штету америчкој војној индустрији вредној стотине милијарди долара.
Баш зато је новоизабрани председник Америке, „демократа“ Џозеф Бајден, пожурио да исправи све неправилне одлуке свога „грешног“ претходника, и убрзао процес наоружавања „демократских покрета“ у Сирији. На сајту Пентагона је већ давно објављено да је наручено оружје у вредности од 350 милиона долара, које ће бити послато превасходно у Сирију, и то својим новим сарадницима које предводи господин западњачких „манира“ Абу Мухамед ал-Џулани. У набавци наоружања је укључено осам највећих америчких компанија, као што су „Sierra Four Industries Corp.“, „Blane International group INC”, “Culmen International LLC” и други. Оно што је веома занимљиво, америчке компаније које набављају оружје неће испоручавити моделе америчке производње, већ искључиво наоружање са подручја источне Европе, које се базира на руској технологији. Захваљујући бугарској новинарки Дијани Гајтанџиевој, која је у свом обимном истраживачком подухвату дошла до уговора о испорукама наоружања у којој је очигледна конекција између Пентагона и горе поменутих компанија, ми знамо за намере Вашингтона. Управо ту долазимо и до нашег подручја, јер се наоружање набавља у производним капацитетима наменске индустрије у Србији, Бугарској и Румунији. То такође показује у чије ће руке отићи оружје, јер аутоматске пушке механизма Калашњиков осим тога што су јефтиније и лакше за одржавање, поседују неупоредиво већу поузданост у поднебљу какво је Блиски исток. Ово оружје само из разлога који су везани за престиж, сигурно неће отићи у руке америчких војника.
Из свега судећи, са жаљењем можемо да констатујемо да је се релативно миран период на Блиском истоку који је трајао од 2016. до 2020 године завршен. Рат на Блиском истоку се наставља, а крај му се не назире.
