Најпре је ЕУ саставила листу кинеских званичника које сматрају одговорним за „кршење људских права“ у Синкјангу, на којој су четири функционера и једна институција. Одговор је био асиметричан, далеко „јачи“ од повода.
Реципрочно, на кинеској листи нашли су се петоро посланика Европског парламента. Пекинг је ставио на листу и читав Пододбор за људска права ове институције, по једног посланика из државних скупштина Холандије, Белгије и Литваније, опет читав Политички и безбедносни одбор Савета ЕУ, али и два научна истраживача и два тинк-тeнка, од којих је један добро познати Меркаторов институт за кинеске студије.
Сличан одговор као и ЕУ испоручен је Великој Британији – на тој листи је, поред на пример Судског већа у Есексу и Одбора за људска права Конзервативне партије, још и добро познати Џефри Најс, јер је као и остали „злонамерно ширио лажи и дезинформације“.
Што би требало да значи да Кинези неће трпети било какве провокације везане за „ујгурско питање“. А за провокације ће проглашавати и рад посланика, „стручна мишљења“ некадашњег тужиоца Хашког трибунала или извештаје истраживачких тимова о „стању људских права“.
Одлучне контрамере
Иако се оптужбе убрзано шире, па отуда сада листе и санкције, приступ Пекинга према овом питању био је нешто другачији. Зато данас не недостаје кинеских аналитичара који критикују власти своје земље због тога што нису на време почели са предузимањем одговарајућих мера.
Тероризма и насиља у Синкјангу било је још деведесетих година 20. века. И то је трајало… Све до ескалације јула 2009. године, када је у насиљу погинуло око 200 људи, махом Хан Кинеза, који су се у једном тренутку нашли „под ватром“ и ујгурских екстремиста и регуларне полиције.
Подсећа ли то на ситуацију у којој су били Срби на Косову осамдесетих? Дотадашње уверење централних органа како ће непрестаним инвестирањем, изградњом инфраструктуре и подизањем животног стандарда смањити тензије, показало се делимично неутемељеним. Иако је нормални бруто друштвени производ у тој аутономној области за четврт века повећан невероватних 17 пута.
Кинеску рачуницу константно су кварила дешавања у Авганистану, „преливање радикалног учења“ преко границе, формирање ћелија Ал каиде и напослетку регрутација незанемарљивог броја Ујгура за рат у Сирији.
До успостављања одлучнијих контрамера долази 2014. године, после још једног терористичког акта у Урумћију, када је погинула 31 особа, а преко 90 их је рањено. Од тада, ухапшено је 13.000 људи, на различите начине кажњено два и по пута више, како се официјелно наводи – уништено преко хиљаду и по „насилних и терористичких банди“.
И од тада непрестано расте заинтересованост Запада за овим питањем. И наравно, западни извештаји сасвим се разликују од званичних кинеских података. Тако се у јануару 2018. године појавила информација да је због „показивања знакова екстремизма“ приведено и задржано више од 120 хиљада људи, а недуго потом и да је у „режиму преваспитавања“ преко милион Ујгура.
Адријан Зенз претпоставља да их је и до милион и по и да „практично нема ујгурске породице без једног или више чланова у таквом притвору“. Привођења и преваспитавања прате теме „радних логора“ и разних принуда. Тако се до 2021. године Синкјанг пробија на прво место западних „топ тема“ везаних за Кину, престижући Тајван, Тибет и Хонгконг. Наравно, уз већ добро позната објашњења о неопходности заштите људских права. Међутим, актуелизација теме и њен „нагли улазак“ у главни ток западне политике указује да су мотиви, ипак, нешто другачији.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Паралеле са Косовом
Упркос покушајима да се индукују кризе на Тибету од 2008. године, па затим и у Хонгконгу од 2018, кинеске власти успеле су да у оба случаја исконтролишу „стање на терену“. Поред тога, о угрожености Ујгура и „антимуслиманском постављању“ Пекинга пре свега је говорено унутар и од стране исламских друштава. Дакле, ем је Синкјанг остао једино „средство“ за дестабилизацију Кине, ем је око тог питања релативно лако пронаћи савезнике у међународној арени, чак и међу оним муслиманским државама које су истовремено антизападне оријентације.
За САД и ЕУ добитна комбинација, једним ударцем убијају се две муве: нарушава се положај Кине у светској политици, а поправља се сопствена слика у муслиманском свету. Вашингтон и Брисел бране права муслимана угрожена од стране „злих Кинеза“. Или „геноцидних Кинеза“.
Ако је по логорима милион и по људи, ако се број ухапшених и приведених мери стотинама хиљада, онда ће већ неко препознати да постоје и „геноцидне намере“. Ко зна, можда то „уобличи“ баш Џефри Најс!
Ипак, ту се ова ствар не завршава. Синкјанг је важнији од текућег спољнополитичког позиционирања. Територија површине четири и по пута веће од Немачке или шест и по пута од Велике Британије, има изузетан стратешки значај. На југу се граничи са Тибетом, на северу са Русијом, на истоку са Монголијом, на западу са Таџикистаном и Киргизијом, важна је за реализацију кинеске концепције „Појас и пут“, повезивање Европе са Пацификом. Дестабилизацијом Синкјанга доводи се у питање „Појас и пут“. Али баш због стратешког значаја, дестабилизацијом Синкјанга отвара се велико централноазијско геополитичко жариште, што је дугорочна претња како за Кину, тако и за „меки трбух“ Русије. Ова територија се још назива и Источни Туркестан, а западни део шири се степом чак до каспијских обала.
Посматрајући из овог угла, паралеле са активностима САД и ЕУ на Балкану постају и те како уочљиве. Пре свега оне везане за Косово. И ту се подгревало постепено разбуктавање тероризма и насиља са израженим сепаратистичким захтевима, док се није дочекала реакција централних власти. Онда је кренула кампања о угрожавању људских права, етничком чишћењу, чак је помињан и геноцид. Напослетку, завршено је изградњом Бондстила и успостављањем политичког система којим управља НАТО, а Албанцима остављено да се, што се тиче економије, здравства, школства, социјалне политике – сами сналазе.
Нису њима требали Албанци као неки велики стратешки партнери, већ повод за агресију и територија. Као и данас у Синкјангу.
