РУСИЈА, УКРАЈИНА И БЕЛОРУСИЈА КАО ЈЕДНА ДРЖАВА! Ово је Путинов циљ, РУСИ СЕ НЕ ОДРИЧУ ИСТОРИЈЕ

* Лукашенко је током свих година своје владавине – са Русијом. Украјину њене „елите“ и Американци одвајају од Русије, али –без обзира на разлику у ситуацији у Украјини и Белорусији – наши циљеви у односу на њих нису другачији: поновно уједињење три дела руског народа у једној држави

* Је ли ово утопија, глупи реваншизам, или – узалудни снови? Не, то је једини могуће становиште Руса

* Ако се одрекнемо своје историје, својих предака, онда се, наравно, морамо помирити са независношћу западно-руских земаља. Али, тада морамо бити спремни и на чињеницу да ће у средњорочној историјској перспективи (50-100 година) на месту Руске Федерације постојати десет до двадесет независних држава

* Фебруарски пуч у Кијеву био је акт директне геополитичке агресије Запада, инвазија не само у сферу руских геополитичких интереса, већ и на историјску Русију. Борба за Украјину ће се наставити, а биће одлучена у корист руског јединства – то је само питање времена

_______________________________________________________________________

       Аутор: Петар АКОПОВ, РИА Новости

       АЛЕКСАНДАР Лукашенко није само шеф једне од бивших совјетских република – он је човек који је током целе своје владавине бранио потребу за савезом са Русијом.

       Дуго година је Савезна држава Русије и Белорусије била једино што је остало од СССР-а, тек потом се појавила Евроазијска економска унија, која је и даље у формирању. Ближа је конфедерацији него федерацији, а Белоруси и Лукашенко никада се нису одрекли наше заједничке прошлости и наше заједничке судбине.

       То вреди много. Јер, у Украјини су, на пример, елите и Запад учинили све да ту „земљу“ одврате од Русије.

       Међутим, без обзира на разлике у ситуацији у Украјини и Белорусији, наши циљеви у односу на њих нису другачији – поновно уједињење три дела руског народа у једној држави.

       Је ли то утопија, глупи реваншизам, или – узалудни снови?

       Не, то је једини могуће становиште Руса.

       Јер, ако се одрекнемо своје историје, својих предака, онда се, наравно, морамо помирити са независношћу западно-руских земаља. Али, тада морамо бити спремни и на чињеницу да ће у средњорочној историјској перспективи (50-100 година) на месту Руске Федерације постојати десет до двадесет независних држава.

       Постаће независне не само републике Кавказа или око Волге, у којима су Руси у мањини, већ и огромни региони насељени Русима – Далеки Исток, Сибир, Урал.

       Научна фантастика, лажна узбуна?

       Ако се и сами Великоруси слажу да оне који живе у Малорусији и Белорусији сматрају засебним народима, ако се одрекну руске цивилизације, шта ће задржати на окупу огромну цивилизацију земље?

       Имамо сјајне комшије – Немце на западу и Кинезе на истоку. Упркос различитим историјским путевима и вековима, оба ова народа имају огромну центрипеталну моћ. Уједињена Немачка настала је пре само век и по. Да, али само зато што су пре тога Немци живели у Европи вековима унутар Светог римског царства немачке нације.

       Под Хитлером је Немачка силом ујединила не само све Немце, већ и сродне германске народе. Чак ни подела Немачке 1945. није укинула немачко јединство – мање од пола века касније, Немачка се поново ујединила и преузела иницијативу у изградњи уједињене Европе унутар које ће Немци, као главни европски народ, опет диктирати своја правила.

       Кина се током своје 1000-годишње историје неколико пута распадала и окупљала, освајала је и асимиловала освајаче – народ Хан је сачувао своју цивилизацију и државу.

       У исто време, разлике унутар кинеског етноса су веће и озбиљније од разлика између Руса и Украјинаца.

       И унутар немачког народа има више него довољно разлика, али Саксонци и Баварци разумеју своју припадност немачкој цивилизацији.

       Само Русима је понуђено да се играју „националног самоодређења“: да се поделе на 50 делова.

       Ударац из 1991. није био фаталан – без обзира колико наши непријатељи то желели.

       Умро је СССР који је био само један од облика живота и историјског пута руске цивилизације (у нечему – врло успешан, у нечему – напротив). Руска Федерација није само његов правни наследник – одговорна је не само за цео Руски свет, за све Русе, већ и за очување и развој руске цивилизације као такве.

       Какве год да су наше тренутне унутрашње потешкоће и проблеми, без обзира како нам објашњавају да је наш воз отишао („време царстава је прошло“ – као да је Русија британска или француска колонијална империја, као да није у рангу с Кином и Немачком), једноставно немамо право да се обесхрабримо или да се помиримо са тренутном „мапом света“.

       Русија је оживљавала више пута – после колапса и пропасти узрокованих и спољном интервенцијом и унутрашњим немирима.     

       Крим је био граница, али чак ни сам повратак полуострва, већ – покушај Запада да Украјину одвоји од Русије.

       Фебруар 2014. у Кијеву био је најозбиљнија од свих последица распада СССР. Запад је у том тренутку одлучио да пребаци правну – и сасвим корективну – независност Украјине од Русије у геополитичку, односно да је учини историјски неповратном.

       Штавише, то је учинио због одбијања Кијева да крене у европску интеграцију и размишљања о приступању Евроазијској унији – односно, када је Русија ушла у активну фазу борбе за Украјину.

       Фебруарски пуч у Кијеву био је акт директне геополитичке агресије Запада, инвазија не само у сферу руских геополитичких интереса, већ и на историјску Русију. То је довело не само до отворене конфронтације Москве и Запада, већ је и појачало кризу и несклад у западном свету, који је већ ушао у период раздора.

       Али, ако се борба за Украјину настави (а биће одлучена у корист руског јединства – то је само питање времена), онда ће Запад имати много мање агресиван став у односу на Белорусију.

       Будући да разуме да једноставно нема шансе да откине бјелоруски комад, без обзира на унутрашње узроке кризе у Белорусији, ма колико се трудили и играли „обојене револуције“, Русија неће дозволити промену геополитичке и историјске припадности.

       Лукашенко неће играти игре које су му понуђене са Запада – његово одбијање да разговара са Меркеловом говори само за себе.

       Европски лидери (уз могући изузетак Пољака) све то разумеју, тако да неће бити ни признавања Тихановске као „легитимног председника“ Белорусије, нити опсесивних покушаја да убеде Путина да изврши притисак на Лукашенка.

       Европа се плаши да ће све то довести до потпуно супротног резултата, односно до усисавања Белорусије од стране Русије.

       Али, Русија се неће мешати силом, само морамо бити сигурни да ће Запад разумети да белоруска ситуација нема никакве везе с тим. Да је то је наша унутрашња ствар.  

       Најважније је што и у Русији и у Белорусији апсолутна већина то схвата. Јер, будућност руске цивилизације зависи од нашег сопственог поверења у нашу праведност и наше снаге.