Српски дечији црквени хор „Бисери“ из Житорађе вратио се из Русије, где је уз подршку Руско-српског хуманитарног центра у Нишу учествовао у раду 19. војнопатриотског кампа „Пересвет“ при Тројице-Сергијевој лаври. Камп је радио од 14. до 28. јула у Владимирској области у Русији. О томе како су чланови српског православног хора живели у шуми у теренским условима говори духовник „Бисера“, протојереј Александар Стоиљковић, у ексклузивном интервјуу за портал Russia Beyond.
Тамо где је љубав, језичких барјера нема
„У Русији то функционише као симфонија: држава, црква и војска су синхронизовали своја дејства да би постигли исти циљ, а то је очување државе и васпитање духовног и физичког развоја деце. У кампу је била дивна атмосфера љубави! Ми нисмо имали преводиоца, али смо се снашли буквално за један дан. Врло добро смо се споразумели и тако се спријатељили. Ми поприлично разумемо руски језик, само што немамо навику да га говоримо. Тамо где је љубав, језичких барјера нема. Руси су превели све команде на српски и на захтев директора кампа оца Димитрија команде су читане и на руском и на српском.
Руски начин васпитања: физичко и духовно до савршенства
„Најачи утисак за мене је оставила руска одговорност у свему. Камп је трајао две недеље, а они су толико добро очували природу да након кампа у шуми није било ниједног папирића! Километрима сам посматрао шуме, нисам приметио ниједну кесицу. Све је остало кристално чисто.
Упорност и спретност деце у кампу заслужује највишу оцену. Она су се трудила да изврше све вежбе и задатке, и то уз подршку руске деце која су била ипак мало развијенија у физичком смислу, јер нису обична деца него чланови патриотских заједница.
Браћа Руси су нам са љубављу пружили могућност не само физичког усавршавања него и духовног. Обишли смо доста светиња. Величанственост руских храмова је невероватна! Олтари су урађени до перфекције са позлатом. Ми смо боравили у Сергијевом Посаду, у центру руске духовности, били смо поред моштију Светог Сергија Радоњешког, видели смо велико звоно тешко 75 тона. За нас то је невероватно, јер у нашој цркви звоно је 150 килограма! Били смо у Дивејеву код Серафима Саровског, у Мурому поред моштију Светог Петра и Февроније, у граду Владимиру где су мошти Светог Александра Невског, у Суздаљу где је био снимљен филм “Андреј Рубљов”, и посетили смо малу црквицу где се налази плаштаница Пресвете Богородице, у којој је била сахрањена.
Распоред активности у кампу
Ја сам свештеник, а поред мене је у кампу било још три свештеника. За вежбе су били одговорни представници војске Русији и спасиоци „Центроспаса“. Свако јутро су пре доручка рађене различите вежбе, а онда заједничка молитва, па доручак, па опет вежбе. На програму обуке је била издржљивост у трчању на дуге стазе по шуми, преживљавање у природи (паљење ватри, оријентација, медицинска помоћ, везивање чворова, пењање) и друге извиђачке и спортске активности. Пливали смо у реци Колпи! Вода је чиста, али хладна. Могли смо да издржимо само десет минута, а Руси кажу да је вода топла, они у њој уживају! Поред тога, деца су се дружила и међусобно помагала. А свако вече се завршавало молитвом.
Руска храна храни тело, а српске песме душу
„Да! Ми нисмо навикли на традиционалну руску храну, а то је каша. Каша у Русији се једе и за празник и сваки дан. Она је хранљива и здрава. А допала је нама сгушчонка, сладки руски специјалитет, чак смо је и понели у Србију! Пре одласка смо знали и “Каћушу” и “Коњ”, а Русе смо научили да певају српске песме. Исти смо народ, иста нам је вера, лепо нам је било да се дружимо!“
Иста вера ствара будуће везе
„Наша деца су служила и певала литургију у сеоском руском храму, онда смо на дан Сергија Радоњешког у граду Краснаја Гарбатка певали на литургији у цркви и заједно са руским учесницима и Владиком прошли смо у литији кроз град. Ових дана је у граду одржан дечији фестивал народне уметности где смо певали песме на позив градоначелника, који нас је лепо дочекао и изразио жељу да се побратими са Житорађом! Већ су нас звали да дођемо на Преображење у Кукујев, али нисмо, нажалост, стигли због неких обавеза. Они свакако имају вољу да дођу код нас, а ми смо имали једно пријатно лепо дружење, као да смо се након дугог растанка срели са нашом рођеном браћом и нестрпљиво сада чекамо нови сусрет! А наш омиљени баћушка, директор кампа отац Димитрије, рекао нам је кад смо одлазили: „Вољени моји! Много вам хвала што сте се појавили у мом животу!“
Извор: rbth.com
