Стивен Коен, професор емеритус руских студија и политикологије на Њујоршком универзитету и Принстону, и Џон Бачелор настављају своје (уобичајене) недељне дискусије о новом америчко-руском Хладном рату.
На пету годишњицу почетка украјинске кризе из новембра 2013. године и вашингтонског „кажњавања“ Русије покушајем „изолације“ из светских послова – што је политика коју је најпре прокламовао председник Барак Обама 2014. године, да би се она настављала све до данас, пре свега у форми економских санкција – Коен анализира следеће факторе:
1. Током претходног Хладног рата са Совјетским Савезом није било покушаја „изолације“ Русије у иностранству, уместо тога циљ је био „обуздати“ је унутар свог „блока“ источноевропских земаља и такмичити се са њоме у ономе што се називало „Трећим светом“.
2. Идеја „изоловања“ државе величине Русије, са њеном евроазијском локацијом, ресурсима и дугом историјом велике силе је спектакуларно наивна. Она рефлектује слабост и сиромаштво међународног размишљања Вашингтона у последњим деценијама, да и не говоримо о Конгресу и медијима главног тока.
3. Размотримо реалне резултате. Тешко да је Русија изолована. Од 2014, Москва је можда најактивнија дипломатска престоница од свих данашњих великих сила. Сковала је растућа војна, политичка и економска партнерства са, примера ради, Кином, Ираном, Турском, Сиријом, Саудијском Арабијом, Индијом и неколицином других источноазијских земаља, па чак и са неколико европских влада, упркос санкцијама ЕУ. Штавише, Москва је архитекта и главни реализатор три важна мировна процеса који су данас у току: оном везаном за Сирију, Србију (тј. Косово), чак и Авганистан. Другим речима, може ли се било који други национални лидер 21. века мерити са дипломатским достигнућима руског председника Владимира Путина и његовог министра спољних послова Сергеја Лаврова? Бивши амерички председници Буш и Обама или одлазећа немачка канцеларка Ангела Меркел свакако не могу. Нити може неки британски или француски лидер.
4. Много се прича о Путиновом наводно малигном „национализму“ у вези са свим овим. Али то је незналачко и лицемерно објашњење. Подсетимо се француског председника Емануела Макрона који се недавно успротивио Трампу због његовог декларисаног национализма. Исти Макрон који је настојао да себе (прилично неуверљиво) представи као другог Шарла де Гола, који је и сам био велики и заклети националистички лидер 20. века – што је доказивао од свог отпора нацистичкој окупацији и основања Пете Републике, па до одбијања да француску војску стави под команду НАТО. Национализам, под различитим именима, је дуго био главна политичка снага у већини земаља, било у либерално-просвећеној или реакционарно-десничарској форми. Русија и САД нису изузеци.
5. Путинов успех у обнављању улоге Русије у светским пословима се обично приписује његовој „агресивној“ политици, али се он боље може разумети као реализација онога што је у Москви окарактерисано као „филозофија руске спољне политике“ од Путиновог доласка на власт 2000. године. Она подразумева три кључне заповести. Први циљ спољне политике је заштита руског суверенитета, за који се каже да је био изгубљен приликом катастрофалног постсовјетског периода из деведесетих. На другом месту је нека врста национализма под паролом „Русија на првом месту“, односно патриотизма који налаже да се унапреди благостање грађана Руске Федерације. Трећа заповест је екуменска: бити партнер свакој влади која жели да буде партнер Русије. Ова „филозофија“ наравно представља дисконтинуитет са совјетском школом, која је била највећим делом идеологизована, макар у својим прокламованим циљевима.
6. Имајући у виду непособност Вашингтона да „изолује Русију“, дипломатске успехе Русије у протеклим годинама, као и горке плодове америчке милитаристичке спољне политике свргавања „неподобних режима“ (која је много старија од Трампа), можда је време да Вашингтон крене да учи од Москве уместо што захтева да се Москва прилагоди размишљању Вашингтона о међународним односима. У супротном, извесније је да ће Вашингтон наставити да изолује самог себе.
Стивен Коен
Превео Војислав Гавриловић
