САД морају да прихвате чињеницу да је Кина сада њихов први ривал-суперсила још од СССР. Сијев новогодишњи говор прикладно оживљава хладноратовску комунистичку традицију: користећи Нову годину као платформу за контрирање свету предвођеном Америком.
Претходни кинески председници би своја обраћања завршили саопштењима о развоју и просперитету. Си је отишао даље. Од обележавања кинеских свемирских и војних успеха у 2017, до истицања нових међународних иницијатива, он је за Кину поставио позорницу која постаје све угоднија за изражавање глобалних амбиција. Оно што је још важније, из низа нових Сијевих говора се види да Кина директно конкурише САД.
ОБРИСИ НОВЕ СТРАТЕГИЈЕ
Нова кинеска комуникациона стратегија добила је обрисе у 2017. години. Година је почела кључним Сијевим запажањем на Светском економском форуму у Давосу где је Кину приказао као браниоца „економске глобализације.“ Затим је уследио форум Појас и пут, где је Си наставио ову тему, приказујући кинеске глобалне економске и инфраструктурне амбиције. Штавише, он је окупио разноврсну колекцију америчких савезника, противника и међународних пословних лидера, који су, према речима директора британског трезора, понудили своју помоћ како би „визија председника Сија постала реалност“.
Прошлогодишња кинеска разматрања кулминирала су на октобарском 19. партијском конгресу, на коме је Си изразио своју визију у националистичком духу: „Подржани непобедивом силом више од 1.3 милијарде људи, ми имамо бескрајан простор нашег времена, историјско наслеђе без премца, и неупоредиву одлучност.“ Рукавице које су носили претходни кинески лидери су скинуте. Уместо мантре Денг Сјаопинга да треба „сакрити своју светлост и чекати своје време“, или Ху Ђинтаоа о „мирном расту Кине“, сада имамо кинеског лидера који је спреман да пред свет изнесе стварне амбиције своје земље. Си је саопштио долазак „нове ере“, тврдећи да је Партија довела Кину „на водећу позицију у категоријама економске и технолошке снаге, одбрамбених способности и свеукупне националне моћи.“ Он наглашава економску и војну моћ, и изградњу војске која може „да се бори и победи.“
Две веће поенте су важне. Прво, ово није резултат, како многи аналитичари сматрају – председника Доналда Трампа или „Америке на првом месту.“ То је одраз визије која је успостављена оснивањем Народне Републике Кине 1949. Мао Цетунг је говорио и писао о „надмашивању Сједињених Држава“, и у коначници „избацивању Американаца“ из Пацифика. Денг Сјаопинг је делао прагматично како би Кину извукао из сиромаштва на светску позорницу. Његови наследници су спроводили војне програме, од пројектила убица носача авиона, до противсателитског оружја, које је сада променило америчко-кинески војни баланс. Нове поруке Сија Ђинпинга су понављање амбиција које сежу деценијама уназад, до сржи онога што он назива „великим подмлађивањем кинеске нације.“ То је аспирација која је почела са оснивачима НРК: Кина чију „обимну националну моћ“ није могуће надмашити од стране других земаља, укључујући и САД.
Друго, слика добронамерности коју Кина претендује да негује у међународној сфери је опасна и нетачна. У свом новогодишњем говору, Си је Кину поставио као „носиоца међународног поретка, вољног да се придружи свим народима света у креирању лепе будућности, већег мира и просперитета за човечанство.“ Његово залагање за „супротстављање климатским променама“ је ударац на америчко повлачење из Париског климатског споразума, који ће одјекнути у европским престоницама. Залагање за „заштиту ауторитета и статуса Уједињених нација“ је понуда за преговоре многим државама које би могле да доведу у питање природу кинеског успона. Залагање за „подстицање заједничке изградње пројекта Појас и пут“ требало би да унапреди концепт сарадње у кинеским економским активностима, које сада допиру до готово сваког континента.
ПРИВИД ДОБРОЋУДНОСТИ
Оно што у Сијевим говорима недостаје је реалан осврт на акције Кине као нарастајуће силе. Од економије и трговине до војне моћи, Кина је ангажована у активностима које су супротстављене слици коју Си настоји да изгради. Нажалост, у наратив који он промовише многе државе су – укључујући и виталне америчке савезнике – можда почеле да верују. Кинеско освајање Јужнокинеског мора и паравојно узнемиравање држава Југоисточне Азије наставља се несмањеном жестином. Кина је 2016. године одбацила пресуду Сталног арбитражног суда у Хагу око њених тврдњи у вези са водама које су од виталног значаја за глобалну трговину.
Политика кинеске државне економије Пекингу омогућава да одржава велике трговинске дефиците са многим државама, компликује и забрањује приступ кинеском тржишту од стране осталих држава и да се истовремено бави принудним трансферима технологије и сајбер криминалом у многим индустријама. Штавише, кинеска употреба трговине и економије у сврху политичке принуде демонстрирана је широм Азије, где Кина већ ужива огроман економски утицај.
Ово укључује ограничавање туристичких посета Јужној Кореји као одговор на америчку доставу система ракетне одбране, рестрикције на извоз ретких земљиних минерала у Јапан као полугу утицаја услед спорова у Источном кинеском мору, и допуштање филипинским пољопривредним производима да труну на доковима током спора у Јужном кинеском мору са овим америчким савезником у Југоисточној Азији. Пошто кинеско економско присуство расте, чини се да ће ове тактике бити спровођене не само у Азији, већ свуда широм света.
Укратко, тврдња Кине да је „носилац међународног поретка“ противречи све очигледнијој намери Политбироа да редефинише садашњи поредак у складу са кинеском моћи и богатством. Комунистичка партија је то саопштила у штампи. Фајненшел тајмс је 2016. објавио чланак написан од стране заменика министра спољних послова Фу Јинга под насловом „Амерички глобални поредак је одело које више не пристаје.“ Фу Јинг, сада председавајући комитета за спољне послове Народног конгреса, написао је да је „западноцентрични глобални поредак под америчком доминацијом у огромној мери допринео људском прогресу и економском расту. Међутим, ти доприноси су прошлост.“
Будући да се Кина осећа комфорније у пројектовању моћи у свом региону и широм света, Америка мора да напусти концепт прилагођавања или „обликовања кинеског раста“, идеје која је остала у употреби у Вашингтону. Такође мора да увиди да је кинески изазов јединствен: за разлику од совјетске Русије, Кина веродостјно планира да постане богатија од САД. Судећи по великом броју стручњака, Комунистичка партија би то могла да постигне до 2030. или можда чак и раније. То би довело до краја америчког глобалног поретка без испаљеног метка.
Док Си Ђинпинг отворено говорио „о способности да се бори и побеђује у ратовима“, Америка мора научити да конкурише кинеским економским амбицијама. Председник Си говори о употреби „непобедиве силе од више од 1.3 милијарде људи“ која би спровела његову визију новог светског поретка са Кином у његовом средишту.
САД морају да одговоре јер су једина држава са способностима и принципима неопходним за суочавање са овим изазовом. Конкуренција је ту и нигде неће нестати. Може ли то донети јединство и просперитет Америци у 2018. и годинама које долазе?
Џонатан Ворд – докторирао на Оксфорду на теми кинеско-индијских односа. Оснивач је организације Атлас која се бави саветовањем у погледу кинеских и индијских националних стратегија.
Превео Иван Ристић
Извор: standard.rs / nationalinterest.org
