Порекло оцила као симбола везује се за 5 ве п.н.е. и Месопотамију, али су његови трагови видљиви кроз читаво постојање римског царства чији су били један од главних симбола, међутим кинески документи крију другачију историју
Познатији је као “Фу“ тј. 亞 или 黻, и на застави према хералдичарима представља способност расуђивања између доброг и злог својом позицијом између митских бића позициониран испод секире.
Он представља симбол храбрости, одлучности и правде, један је од дванаест традиционалних кинеских и царских симбола тј. орнамената уведених као обележја око 2300 година пре Христа, који су до пре сто година коришћен и сачињавали званичан грб Кине на царској застави .
Симболи су по налогу кинеског цара уведени као државни симболи, а осим на застави царства, били су саставни део народне ношње али и обавезан детаљ царске одоре.
Срби, који су се на свом путу од Индије селили уз границе Кине, зауставили су се у данасњем Сибиру. Сачувани су подаци о њиховим владаоцима Бану Јанци, Ранку, Цицану, које су записали Кинези у својој хроници. У Кинеској хроници писало је о цару Танци, који је имао пет синова, који након оцеве смрти изделе земљу и тиме је потпуно ослабе. Кинези су о цару Танци писали легенде. Доказ да су Срби зивели са Кинезима види се из неких реци у кинеском језику које су истоветне са српским. Такве су: мадри – мудри; книг – књига; слон – слон; рај – рај итд.
И „Кинески дворски дневник“, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона.
Римски војници носили су оцила као амајлије, ратна обележја али и свакодневни украс који је престављао симбол сунца али и паганских богова у старом Риму много пре доласка хришћанства.
Након проглашења хришћанства за званичну религију рима, постаје симбол Цариграда, односно Константинопоља – данашљег Истамбула.
Овај симбол јасно је обележен на збирци грбовника из 13 века и као симбол Солуна, неколико српских породица и српских држава.
Сибмоле попут Крина тј. Љиљана, цвета који самоникао расте већ вековима на Балкану (Хелму) срећемо нарочито међу Србима након венчања Стефана Уроша и Јелене Ангелине Анжујске, унуке визнантијског цара и једне од владајућих породица Европе и Угарске – Анђела почетком 13 века.
Крајем 13 и почетком 14 века након косовске битке овај симбол постаје и званичан симбол Срба.
Симбол крста и четири оцила поједини историчари проналазе и у винчанском писму, читавих 5 миленијума пре Христа, односно у време настанка српског календара који броји 7525 година.
