Догађај на Чукур чесми почео је безазлено, једноставним речима изговореним дечаку шегрту:„Саво, ајд` трк донеси воде са Чукур чесме!“ Био је то кобан тренутак за малог Саву Петковића, али и остале учеснике догађаја Симу Нешића, Ивка Прокића и многих српских војника, а касније и велика брига високих дипломатских кругова водећих европских држава.
То спарно поподне 15. јуна 1862. (по новом календару, 3. јуна по старом) на извор је довело малог Саву шегрта, турске низаме (војнике) и многе друге да утоле жеђ. Један турски војник оте Сави тестију из руку и он поче да се брани, што је веома наљутило Турчина па га је он убио бајонетом, по једној верзији, по другој га је ударио тестијом у главу и Сава паде окрвављен поред чесме. Проблем је био између осталог и у томе да је млаз воде био мали те је пуњење крчага и тестија трајало дуго. Шегрт Сава је дошао код свога рођака Миленка Петровића у Јајинце код Београда и жене му Љубице из јајиначке породице Николић, да изучава сарачки занат, из села Луково код Куршумлије.
Српски жандарми који су убрзо дошли ухапсили су убице, међутим њима је дошла помоћ других турских војника и то је прерасло у жесток окршај који је трајао целу ноћ. Вест о догађају прострујала је Београдом, на све стране чули су се пуцњи и борба на улицама је почела да се распламсава. Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих. Главни окршај одиграо се на Великој пијаци и однео је неколико живота. Убијени су српски терџуман (посредник код турских власти) Сима Нешић и жандар Ђорђе Нишлија. Срби су затим извукли старе пушке, јатагане и ханџаре и на јуриш заузели Варош капију, а Сава капију и Стамбол капију порушили.
Тада су Срби заузели и Сава капију, а вест је стигла и до осталих градова у Србији. Кнез Михаило је, из Шапца где се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Следећи дан протекао је у миру, већ наредни, а већ наредни био је судбоносан за Београд, почело је бомбардовање Београда из 56 тврђавских топова. Погинуло је око 50 грађана и војника, изгорело је 20, а уништено око 357 кућа. Српско становништво је подигло барикаде за одбрану. У току јула исте 1862. године, у Канлиџи поред Цариграда започети су преговори о независности Србије, на којима су учествовали Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Тада је донета одлука да се турско становништво исели из Србије. У наредних годину дана исељено је више од осам хиљада Турака. На интервенцију страних конзула, пре свега британског конзула Лонгворта, тада је закључемо примирје које су потписали Ашир-паша и министар Илија Гарашанин, као и представници страних сила.
Након дугих дипломатских преговора и борбе, Турци су пристали да предају градове на „чување кнезу Михајлу“, прво Београд па Фетислав (Кладово), Смедерево и Шабац, а затим и многе друге. Године 1867. кнез Михаило је добио кључеве Београдске тврђаве, а свечаност је одржана 6. априла на Келемегдану. Да би цео догађај био расветљен, Карло Пероло, чувени гостионичар код „Хајдук Вељка“[8], пријавио се као сведок и очевидац догађаја код Чукур чесме. Поред њега, и Никола Христић, министар унутрашњих дела, очевидац и иследник догађаја код Чукур чесме и бомбардовања Београда, као и многи други али недовољно познати и проверени сведоци. Поред сличности исказа, постоје и бројна одступања што је довело до касније модификације догађаја. Било како било, догађај код Чукур чесме везује се за један од најважнијих догађаја у историји Београда. Касније варијације писаца о овом догађају створиле су бројне романтизоване легенде о погибији српског дечака Саве и његових савременика.
Историјат споменика
Један од ондашњих Београђана, заслужан за обележавање места како би се сачувао од заборава догађај на Чукур чесми, био је познати дуванџија Ванђел Тома. Тестаментом је завештао одређену суму новца за подизање споменика. Пројекат за склуптуру од бронзе на мермерном постаменту урадио је Симеон Роксандић, један од најпознатијих склуптора реалистичког правца у српској уметности. На споменику су уклесане ове речи: „У СПОМЕН ДОГАЂАЈА ОД 26 МАЈА 1862 ГОДИНЕ НА ЧУКУР ЧЕСМИ ПОДИЖЕ ОВАЈ СПОМЕНИК ЗАДУЖБИНА ВАНЂЕЛА ТОМЕ 1931 ГОД.“
Извор: opanak.net
