Јасеновац као највеће српско стратиште или највећи српски град под земљом већ седам деценија представља камен спотицања у српско-хрватским односима. Нажалост и после толико дуго времена од како су српски мученици утихнули са крицима, а српске мученице са својим плачом над својом децом коју усташки крвници побише и поклаше за само четири године 1941-1945, права истина још је обавијена тамом, стоји у мраку.
О броју жртава је неукусно говорити, јер за многе нараторе људске жртве постају бројеви, а за оне који су изгубили своје најмилије вечна рана. Зна се и да су усташе уништавали и палили неколико пута архиве где су била пописана имена логораша Срба, Жидова, Рома и др. Оно најтрагичније је што данас у Хрватској, али и Србији ако споменете да је у Јасеновцу убијено више од 100.000 Срба, залепиће вам етикету лажова, хипохондара и ко зна шта све још. Србија која има једног академика проф. др. Србољуба Живановића, мора да ћути и трпи. Све због „лепше“ будућности.
22. априла 1945. дошло је до пробоја јасеновачког логора. Истина, већ тада се знало да су партизанске јединице НОВЈ пробиле Сремски фронт и да силовито иду преко Славоније ка Загребу. Тако да је и број стражара тог дана већ био мањи. Логораши више нису имали шта да изгубе, баш напротив, могли су да угледају слободу. Партизанске јединице су тек 10 дана након пробоја јасеновачких логораша ушле у напуштен и спаљен логор Јасеновац.
Дакле, једна јако важна историјска чињеница, која се већ деценијама скрива, а то је да Јасеновац није ослобођен. Нису се водиле борбе између усташа и партизана у априлу и мају 1945. око Јасеновца, јер све време рата Јасеновац је несметано радио. Шта више, било је иницијативе од стране партизанских бригадира на Банији и Босанској Крајини, крајем 1943. када су се Италијани предали, да се ослободи Јасеновац и тако затвори то огромно стратиште Срба. Сви који су били упорнии у томе, били су ликвидирани под неразјашњеним околностима. И не само они, чак и делегати АВНОЈ-а који су у Јајцу 29. новембра 1943. спомињали ужасе Јасеновца, нису дочекали Никољдан те године.
Да не буде још забуне, чак ни водећа личност комунистичке Југославије, никада се није удостојио посете Јасеновцу, иако је стотину пута путовао од Београда ка Загребу и Љубљани. Што ће рећи да се могао очешати о Јасеновац и „Камени цвет“.
Текст је настао у сарадњи са: zlocininadsrbima.com
Свако од нас има моралну обавезу ширења истине ужасима Јасеновца!
Извор: Принцип
