Породични психолог је осмислио интересантан експеримент. Наиме, желео је да тестира своју хипотезу да се модерна деца превише анимирају, те да због тога нису у стању да се позабаве својим унутрашњим стањем
Деци од 12 до 18 година понуђено је да добровољно проведу 8 сати сами са собом, без модерне технологије, односно без мобилног телефона, интернета, радија и телевизије.
Било им је дозвољено да читају, пишу, свирају музичке инструменте, цртају, раде ручне радове, певају, шетају, итд.
Жена која је осмислила екперимент, иначе породични психолог, хтела је да тестира своју хипотезу да су нам деца превише анимирана, услед чега не знају како да се понашају када остану сами.
Према правилима екперимента, деца су морала да дођу наредног дана код ње и да изнесу своје утиске о времену проведеном у самоћи. Током експеримента им је било дозвољено да запишу како се осећају, док је психолог могао да прекине експеримент ако уочи да је дете напето, да му је непријатно или да га обузима осећај анксиозности, преноси Стил.
Психолог је веровао да је експеримент безбедан и безопасан, али нико није очекивао овако шокантне резултате. Од 68 учесника, само три особе: две девојчице и један дечак, су завршили експеримент.
Троје је имало самоубилачке мисли.
Пет је доживело акутне „нападе панике“.
Учесници су имали мучнину, знојење, вртоглавицу, налете врућине, бол у стомаку, осећај „померања“ длака на глави и тд.
Готово сви су имали осећај страха и анксиозности.
Све је ово настало само два, до три сата од започињања експеримента. Десет људи је прекинуло експеримент након 3 и више сати, остали су одустали у прва два сата.
Девојчица која је „преживела“ експеримент до краја, записивала је своје стање, а када је психолог читао њене белешке најежио се од непријатности.
*Из етичких разлога те белешке никад нису објављење.
Шта су тинејџери радили током експеримента?
кували су или јели;
урадили су неколико школских задатака (пошто је био распуст, ово су урадили из очајања);
шетали по стану или гледали кроз прозор;
изашли су до продавнице или кафића (било им је забрањено да причају са другима, али конобар и касирка се нису рачунали);
слагали пузле или се играли лего коцкицама;
фарбали косу;
купали се;
поспремили су собу или стан;
играли се са кућним љубимцем;
вежбали или се истезали;
свирали музички инструмент, нпр. гитару или клавир (један је свирао флауту);
бележили своја осећања;
троје је писало поезију или прозу;
један дечак се скоро пет сати возио аутобусом или тролејбусом кроз град;
једна девојка је везла;
један дечак је отишао у луна парк, па је након три сата одустао од експеримента;
једна девојка је отишла у музеј, један дечак у зоолошки врт;
једна девојка се молила;
један дечак је пешачио с краја на крај града (око 25 км);
скоро сви су покушавали да спавају, али скоро нико није успео, објашњавали су то да су им се по глави врзмале „глупе мисли“.
Kада су одустали од експеримента, 14 тинејџера је истог момента изашло на друштвене мреже и проверило поруке, 20 је позвало пријатеље са мобилног телефона, троје је назвало родитеље, пет је отишло код пријатеља.
Остали тинејџери су укључили телевизор или су једноставно гледали нешто на интерернету.
Поред тога, готово сви су одмах пустили музику или су ставили слушалице на уши.
Сви страхови и симптоми су нестали чим је експеримент прекинут.
63 тинејџера су касније констатовали да је експеримент користан и занимљив за самопознају.
Шест их је поновило експеримент и кажу да су након петог или шестог пута успели да „издрже до краја“.
Kада су покушали да анализирају шта им се догодило током експеримента, 51 особа је користила изразе „зависност“, „испоставило се да не могу да живим без….“, „доза“, „разбијање“, „синдром повлачења“, „не могу да живим у тишини“ и тд.
Сви, без изузетка, су били изузетно изненађени мислима које су им пале на памет током експеримента, али нису могли да их пажљиво размотре, због погоршања њиховог стања…
Дечак који је успео да заврши експеримент време је провео склапајући модел једрилице. Правио је паузе да би нешто јео и попио и да прошета пса….
Девојчица која је изгурала експеримент до краја, време је провела тако прво сортирајући, а затим и садећи и пресађујући цвеће.
Ни једно од њих није имало „чудне мисли“, нити су искусили негативну енергију.
