Док трговински рат који је Вашингтон покренуо хвата залет, не може да се не примети да он не би ни заживео да није било масивне пропагандне кампање за ширење русофобије и синофобије. Међутим, сви кораци које је Вашингтон већ предузео против Москве и Пекинга само су учинили дотичне државе одлучнијим да направе противтежу политикама које удружени Запад намеће. Ипак, став Трампове администрације није једини разлог за брзи развој присности између Москве и Пекинга, пошто им сарадња доноси корист са чисто практичне тачке гледишта, а то значи да њихова жеља за трајним савезништвом неће изненада нестати једног дана. Штавише, оне земље којим се не свиђа да их Вашингтон шиканира, и које стога све више критикују америчку политику, би једног дана могле да постану поуздан додатак овој новорођеној алијанси.
Како је Дејли бист истакао, Хенри Кисинџер је већ предложио Трампу да Сједињене Државе почну да раде са Русијом у циљу обуздавања Кине. У тексту се ишло још даље, па је откривено да је бивши државни секретар, чувен по формулисању тактике успостављања дипломатских односа са Кином у циљу изолације Совјетског Савеза, практично „нацртао“ Трампу инверзију ове идеје током низа приватних састанака у периоду председничке транзиције. Међутим, савет патријарха америчке спољне политике је наишао на глуве уши, што је довело до тога да је руски председник Владимир Путин током једне од недавних посета Пекингу похвалио посвећеност коју Русија и Кина показују у развоју билатералних односа, што представља важан алат за утабавање стазе ка мирном развоју света.
ВОЈНА САРАДЊА КАО КЉУЧНИ АСПЕКТ
Ово не би требало да чуди било кога јер је Кина принуђена да се носи са новим рестрикцијама које јој је Вашинтон наметнуо у свету трговине, а нарочито што се налазимо у времену у којем Америка и Кина објављују нове мере једна против друге готово сваке недеље. Према томе, Кина мора да држи Русију веома близу, трансформишући иначе нормалне билатералне односе у стратешко савезништво. На пример, Трамп је недавно нанишанио стратегију „Made in China 2025“ којој је сврха да устроји Кину као произвођача све веће количине високотехнолошких роба, при чему је актуелни амерички председник одлучио да оптужи Пекинг за манипулисање својом валутом, уместо да подржи дотичну иницијативу. Ову оптужбу је Кина жестоко одбацила.
Истина је да се трговински рат који је Вашингтон покренуо против Пекинга може делимично објаснити стагнацијом западних економија које су у прилично лошем стању. Доста новца се користи за спекуалције, што подрива стабилност финансијског сектора. САД желе да сачувају водећу позицију прибегавајући протекционизму. Али једини резултат ће бити увећање трговине између Русије, Кине и других чланица БРИКС.
Примећено је да протеклих неколико деценија Русија безуспешно покушава да претвори северну поморску руту, која повезује Азију и Европу дуж северних руских обала, у одрживи комерцијални поморски пут. Тај план би могао да пропадне у одсуству кинеског капитала који би овај дуго сањани сан претворио у опипљиву реалност. Ова идеја има велику привлачност за кинеске поморско-транспортне компаније јер би се њеном реализацијом „поткресале“ хиљаде километара пловидбе између лука у Кини и Европи, штедећи тако и време и новац. Она је привлачна и за кинеско политичко руководство које забрињава помисао да би једног дана одређени број поморских рута могла да блокира америчка ратна морнарица.
Управо зато никога не би требало да изненађује што војна компонента остаје екстремно важна у брзо развијајућим везама између Москве и Пекинга, што се одражава на све веће интеракције између ове две земље. Прошле године, руско и кинеско министарство одбране су потписали свеобухватни акциони план који разрађује све главне аспекте војне сарадње између ових земаља до 2020. Ово представља велики изазов за Вашингтон, јер је Русија у стању да драстично унапреди борбени потенцијал кинеских оружаних снага, нарочито њихову морнарицу и ратно ваздухопловство, пошто Москва поседује броне технологије које до дељења са Пекингом нису биле доступне другим играчима на међународној сцени. На пример, развој кинеских антиракетних капацитета би могао да резултује ситуацијом у којој Вашингтон неће моћи да наступа као владар азијско-пацифичке регије.
ГИГАНТСКА СТРАТЕШКА ДУБИНА
Иако никада није било званичног саопштења о формалном савезништву, Кина и Русија су унапредиле свој однос до свеобухватног стратешког партнерства у којем координација функционише на високом нивоу. Јасно је да Пекинг и Москва виде Сједињене Државе и њихове савезнике као „значајну спољну претњу која све више угрожава њихове индивидуалне и суштинске заједничке интересе“. Због тога су лидери Кине и Русије, Си и Путин, много пута демонстрирали своје лично пријатељство и заветовали се на одржавање стабилне координације у преузимању веће улоге у међународним пословима.
Како се истиче у „Модерној дипломатији“, и Кина и Русија имају своје мањкавости за статус велике силе. Кина је и даље земља у развоју када се посматрају унутрашња питања и високотехнолошке иновације. Русија се и даље третира као сила у настајању јер превише зависи од извоза природних ресурса и очигледно заостаје у укупној продуктивности. Међутим, обе силе имају огромне потенцијале који су узајамно компатибилни у домену стратешког наоружања и огромне производње.
У геополитичком смислу, ради се о суседним земљама које имају гигантску стратешку дубину за узајамну координацију и подршку, укључујући кинеску иницијативу „Појаса и пута“ и руску Евроазијску економску унију. Као кључни чланови настајућег центра моћи – БРИКС – Кина и Русија су у ствари пре деловале у циљу заштите важећих правила, него њиховог кршења. На пример, обе земље се противе трговинском протекционизму Вашингтона који љуља глобални трговински систем базиран на правилима, крши правила СТО и погађа тек оживљену светску економију.
Нема спора са тиме да када се погледају огромни ресурси и капацитети две земље, није мудро за било коју силу да игнорише чињеницу да Кина и Русија имају легитимно право за учешће у светској политици. Са растућом сложеношћу и непредвидљивошћу међународне реалности и улогама сталних чланица Савета безбедности УН, Кина и Русија морају да раде заједно како би оснажиле своју сарадњу и координацију. За то време, две силе су поновиле да би Уједињене нације требало да играју одлучнију улогу у светским збивањима. У том циљу, мултиполарни светски поредак је, за разлику од унилатерализма, нашироко прихваћен и непоколебљиво одржаван.
Вашингон је свестан тренутног стања руско-кинеских односа, што се показало и у скорашњој Стратегији националне одбране. Међутим, док покушавају да по сваку цену очувају своју позицију јединог хегемона, Сједињене Државе не виде да су можда закасниле и на последњи воз.
Мартин Бергер – слободни новинар и геополитички аналитичар
Превео Војислав Гавриловић
Извор: standard.rs / journal-neo.org
