Одавно је познато да је Миленко Перовић, пензионисани професор Етике, Античке филозофије и Филозофије права на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, један од најекстремнијих следбеника идеологије монтенегризма у Србији. О томе сведоче текстови које у дужем периоду објављује у црногорским прорежимским медијима, а у којима на изразито негативан начин пише о Српској првославној цркви (СПЦ) и њеном многовековном присуству у Црној Гори, док се истовремено страсно залаже за усвајање и примену накарадног тзв. Закона о слободи вероисповести. Такође, овај врли Дукљанин из срца војвођанске равнице (рођен је у Врбасу) о Србији и српском народу пише и говори на најприземнији начин, називајући Србе непријатељима и фашистима, и истичући да је најбоље када српски народ „плаче“, јер се тада „читав Балкан радује“.
Иначе, иако се декларише као изразити левичар и атеиста, присталица је канонски непризнате тзв. Црногорске православне цркве (ЦПЦ) распопа Мираша Дедеића.
У недавном интервјуу Радију Црне Горе, овај истакнути дукљански идеолог, који живи, ради и зарађује на територији наше државе, изнео је тврдње да су Срби у Црној Гори у знатно бољем положају од Црногораца у Србији, те да су Црногорци у нашој држави изложени изразитој нетрпељивости и нетолеранцији (!). Можда је мислио на своју неостварену мегаломанску аспирацију да својевремено буде именован за декана новосадског Филозофског факултета, иако је звање доктора наука стекао у Загребу 1984. године на врло сумњив начин…
Када је реч о лику и (не)делу Перовића, треба истаћи да је својевремено предводио минорну ултралевичарску „Партију рада“, која се, између осталог, залаже за преиспитивање статуса Војводине у оквиру Србије. Притом, да сасвим извесно и даље остварује велики идеолошки утицај на ову странку сведочи и њен недавни проглас у вези са актуелном ситуацијом у Црној Гори, где је наведено да се ова земља налази „под поновним ударом великосрпске политике“ и њених „најмилитантнијих и најканцерогенијих снага у лику СПЦ“, што заиста делује као да је изашло из пера Перовића. Иначе, по основу ангажовања у „Партији рада“ Перовић је својевремено ступио у контакт са америчком политичком фондацијом „Национална задужбина за демократију“ (NED), која је, у склопу стратегије слабљења централних власти Србије, финансирала већи број организација које су се залагале за децентрализацију, а суштински сецесију појединих делова наше државе, укључујући и „Партију рада“, али и самог Перовића.
Он је добијање новца од поменуте америчке фондације правдао тако што је са истакнутим носиоцима идеје војвођанског сепаратизма, међу којима су били тадашњи руководиоци „Независног друштва новинара Војводине“ (НДНВ) Динко Грухоњић и Недим Сејдиновић, иначе његове дугогодишње пријатељске везе, учествовао на трибинама на којима се залагао за усвајање „Устава“ Војводине и њеног издвајања из састава Србије.
Када је реч о најблиставијим моментима његове академске каријере, након саобраћајне несреће у којој је 2010. године тешко повређена тадашња деканка Филозофског факултета у Новом Саду Љиљана Суботић, на крајње лешинарски начин је покушао да искористи ову трагедију како би излобирао свој избор за декана, при чему је намеравао да, у случају да буде изабран, од ове еминентне академске установе направи својеврстан расадник дукљанских ултранационалиста и радикалних левичара. На срећу тадашњих (а и будућих) студената овог Факултета, то се није догодило, а можемо само замислити како би поменути Факултет данас изгледао да је Перовић тада изабран за декана.
У широј јавности Перовић је вероватно најпознатији по томе што је на различите начине шиканирао свог асистента Слободана Саџакова јер није желео да гласа за отпуштање појединих колега са Филозофског факултета. Наведено се завршило тиме што је Саџакову онемогућио да буде реизабран у звање асистента, због чега је Саџаков током 2009. године штрајковао глађу, а потом и поднео кривичну пријаву против Перовића за мобинг. Да је правда, мада понекад веома спора, ипак достижна, сведочи и то да је Основни суд у Новом Саду 2011. године донео првостепену пресуду којом је Перовића обавезао да Саџакову исплати 350.000 динара одштете, да би ова пресуда коначно постала правоснажна тек 2019. године.
На тај начин, Перовић је постао први припадник академске заједнице који је у нашој држави икада осуђен за мобинг.
Перовић је посебно поносан на свој ангажман на челу Комисије за стандардизацију црногорског језика, која је 2010. године објавила „Правопис и граматику црногорскога језика“, иако по струци није лингвиста. Иначе, по овом основу је приходовао више десетина хиљада евра, на које, према поузданим сазнањима, никада није платио порез.
У новијем периоду, црногорски режим Перовића користи као инструмент у покушају да направи „паралелну“ организацију црногорске заједнице у Србији, мимо постојећег, легалног и легитимног Националног савета црногорске националне мањине (НСЦНМ), и да се на тај начин на најбруталнији начин умеша у унутрашња питања Србије. Иначе, наведене околности су Перовића препоручиле да од МУП Црне Горе почетком 2019. године добије црногорско држављанство, уз образложење да је то „од посебног значаја“ за интересе Црне Горе. Поред тога, од црногорског председника Мила Ђукановића је крајем јула 2019. године добио награду за „очување државног идентитета и припадности Црној Гори“.
О каквом се човеку заправо ради говори и то да, како смо сазнали од његових блиских пријатељских веза, које су из разумљивих разлога желеле да остану анонимне, о свима и свему осим о самом себи има изразито негативно мишљење, због чега је често долазио у сукоб са својим пријатељима и идеолошким истомишљеницима. До којих граница наведено иде говори и то да неретко износи најнегативније квалификације и на рачун самог Ђукановића и његових најближих сарадника, иако жели да им се додвори и прикаже као беспоговорно одан, имајући у виду да су га у претходном периоду „масно“ финансирали.
Држави Србији је одавно познато да је Перовић права гуја у њеним недрима. Али је много интересантније да би Ђукановић и његова камарила, када се (и ако) пробуде из тренутног лудила, могли да постану свесни да спавају у истом кревету са овом гујом.
Извор : Националист
