Познато је да календар и симбол за време имају само они народи који су некад у прошлости достигли високи степен цивилизације. Сматра се да календар настаје у тачки највећег успона неке цивилизације – српски календар је званично најстарији светски календар са традицијом од 7528 година. Овај календар је заживео је у српском народу и користио се у управним документима свих српских држава и документима Српске православне цркве све до 1881. године. Сви закони, догађају, уредбе, документи и јендоставно све што се могло записати је записивано по овом келандару.
Српски календар се базира на природним променама и тотално је усклађен са активностима сунца по чему се и разликује од данашњих календара који су писани по вољи појединаца. Из тог разлога се овај календар сматра и једним од најтачнијих календара у људској цивилизацији. Што је званично потврдила и НАСА, која је установила да се све промене у њему поклањају са електромагнетним променама Сунца. По српском календару постоје само лето и зима који се завршавају и почињу у истој години. Лето се поклапа са новом вегетацијом и траје од априла до октобра, док зима траје од новембра (Митровдана) до марта.
Главни аргумент и слободно можемо рећи штит одбране овог календара као пре свега постојаног, а онда и неотуђиво нашег календара је симбол за време (галактички лук) који можете видети у приложеној фотографији у облику испресецаног лука. Овај симбол се може наћи на винчанској заоставштини, али и каснијој средњовековној попут Душановог законика, споменика Деспота Стефана Лазаревића, кнеза Лазара итд. Јасно је да винчанска култура, па чак и српска средњовековна култура многима смета али оно што такве највише боли је што је запис – запис и што се као такав не може избрисати или поништити.
Веровање неолитског човека било је поред духа предака искључиво потчињено сунчевом циклусу. Сунце је као главни узочник свих временских појава, а опет и главни фактор од кога је зависио живот тадашњег човека био је са разлогом центар његовог веровања и митологије. У српском језику као једном од најстаријих језика цивилизације и данас су опстали ти најдревнији епитети попут „јара“ тј. „жар“ па се тако уз сунце увек додаје и оно „јарко“ или „жарко“. Тако је и у српском календару настао тзв. „Јарило“ што означава једноставно име за сунце са људским особинама из перспективе тадашњег човека. Управо та сунчева јара или жар представља главни предуслов извора живота и опстанка људи. За тадашње људе нови жар сунца који покреће нову вегетацију, топлије време и бујање природе које ће донети дарове представљало је и почетак Нове Године тј. Нове Јаре. Управо је ово и главно објашњење за енглеско „New Year“ (Њу јир) или немачко „Neujahr“ (Ној јар), речи украдених из нашег језика за које страни палеолингивсти деценијама траже одговоре за значење и порекло ових речи. Нажалост, никада нису зашли у древну српску цивилизацију и открили тајне најстаријег светског календара који би им дао одговоре на сва ова питања. Веома брзо би онда дошли и до објашњења главне речи „Calendar“ (Календар) и дара сунчевог годишњег круга који се непрестано окреће такозваног КолоДара.
Поред значења топлоте, јарост означава и спремност на рат и походност као симбол личне плодности. Тако долазимо и до јединствене животиње чији овакав назив срећемо искључиво код Срба, а то је „Јарац“. Ако се загледамо у рогове јарца видећемо годове који се као и код пањева стварају сваком новом јаром по један. Ако би на ову чињеницу додали и сагледавање ове животиње из угла другог значења речи „јара“ долазимо до особина ове животње која је заиста симбол похости, ратоборности и спремности на парење. Захваљујући овом знању како страним палеолингвистима можемо исто тако и себи дати прецизне одговоре зашто на шлемовима попут Скендербеговог видимо баш рогове јарца.
